Упокојио се Светомир Пауновић - чика Света

06. септембар 2012. / Блог

У недељу 2. септембра, у својој 89. години, упокојио се у Господу Светомир Р. Пауновић, познатији међу србским родољубима као чика Света. Иако свесни болести, његових година и неминовности коју су оне носиле собом, осећамо дубоку жалост због губитка. Упркос генерацијском јазу, доживљавали смо га као једног од нас, срећни што је у нама видео и препознао оно што га је једном заувек везало за Димитрија Љотића и мисао Збора. Са сетом се присећамо недавних разговора уз кафу са њим, када смо му са посебним осећајем части због његовог присуства износили нашу идеологију, док нас је пажљиво слушао уз незаобилазни осмех одобравања и очинског разумевања.

Многи од нас су имали част да дуги низ година познају чика Свету и напајају се његовим идеализмом и родољубљем, а исто тако да се наслађују његовим ведрим духом и осмехом, те оптимизмом којим је пленио до свог задњег земног дана. Нећемо погрешити ако га уврстимо у ред својих учитеља и узора. Он је био жива спона која нас је тајанствено, али и реално повезивала са неумрлим великанима србске органске мисли, дивовима Недићеве Србије. Колико смо пута са одушевљењем слушали његова сећања на Димитрија Љотића и остале светле ликове из мрачних дана србске прошлости, који су нам и данас путокази у нашој борби.

Наш чика Света је рођен 8. јануара 1923. године у банатском селу Гају, где је завршио основну школу. Његов отац био је чувени прота Радислав Пауновић, својевремено старешина Збора у Вршцу, а мајка Босиљка рођена Бранковић, честита ћерка и унука србских православних свештеника. Гимназију је учио у Кикинди и Вршцу до априла 1941. Као југословенски добровољац, 20. априла је заробљен и одведен у заробљеништво у Немачкој. Када је ослобођен при крају рата, одлази у Словенију где се придружује својим друговима из Збора и ступа у редове Србског добровољачког корпуса, са којима пролази кроз Палманову и Форли, да би се дуже задржао у логору Еболи. Прошавши логоре у Западној Немачкој, јуна 1948. емигрира у Велику Британију. Почетком 1955. враћа се у Немачку, где на Вестфалише Вилхелмс универзитету студира славистику, историју источно-европских народа и етнографију.

Од 1956. године сарадник је чувеног зборашког емигрантског листа „Искра“, од 1958. члан редакције, а од 1980. до 1988. године главни уредник. Написао је неколико књига и мноштво чланака на разне теме, од политичко-полемичких и философских, преко историјских до књижевних. Многи од нас се могу похвалити да захваљујући чика Светиној љубави и предусретљивости, имају у својим библиотекама већину његових дела, која се увек са задовољством ишчитавају. Заједно са својом дивном супругом Валентином, типичном племкињом – ћерком руског царског официра, познати је дародавац православним светињама, а сем тога и ратна сирочад ће заувек памтити њихову срдачну помоћ и милосрђе.

Сведоци смо једног – чика Светин неуморни труд и залагање за србски народ нису престали до последњег дана, и ово мора да посрами све оне који национални активизам сматрају као хоби или идеализам везан само за младићки период.

Недостајаће нам наш драги чика Света, иако теши мисао да је сада тамо пред Лицем Господњим, у Небеској Србији, са својим Учитељем, саборцима и Прецима.