Витез Беле идеје

20. мај 2015. / Блог

Иако овдашњи наследници комуниста, преобучени у партијашко рухо демократије, већ традиционално и на подмукли начин манипулишу братством руског и србског народа, најављујући славље „ослобођења“ Европе као манифест некаквог руског патриотизма, храбри православни војници, који су се борили против бољшевичке напасти, неправедно су заборављени. Чак и у својој матичној земљи, у родини. Мали број србских родољуба познаје ове хероје руског православног војинства, те је наша дужност да бар део њих поменемо у овом тренутку, када се руско родољубље кривотвори и представља антинационалном и антихришћанском иконографијом, на парадама поводом годишњице почетка доминације комунизма у Европи и наставка уништења руске државе.

У јеку слома највеће православне царевине, праћеног убиством свете царске породице Романових, прогоном руских родољуба и претњом да се црвена куга прошири на цео европски континент, изникао је спонтани покрет, вођен Божијом руком, који је први повео борбу против сатанског мрака, оног који се данас надвија над целом Европом.

У Београду, на Ташмајдану, иза цркве Светог Марка, у задужбини руских емиграната – храму Свете Тројице, готово неприметно почива последњи вожд Беле армије – славни руски генерал, барон Петар Николајевич Врангел. Барон Врангел рођен је 15. августа 1878. у Новоалександровску (у данашњој Литванији, тада у Руској Империји), у старој племићкој породици немачког порекла. Од најраније младости одан монархиста, истицао се међу студентима својим племићким васпитањем. Врло рано се почео кретати у високим круговима руске интелигенције. Показујући сјајне резултате у учењу, 1901. године завршио је Рударски институт у Петрограду и затим радио као инжењер. У елитни Гардијски коњички пук ступио је одмах по завршетку студија, а 1902. године, након успешно завршене Николајевске коњичке школе, постао резервни официр. Убрзо затим напустио је војску и отишао на службу у Иркутск, где је обављао посебне послове за гувернера. У периоду Руско-јапанског рата, млади Врангел стекао је сва неопходна ратна искуства која су му помогла у каснијим војним подвизима. Децембра 1904. године, унапређен је у чин поручника и император Николај II удостојио га је ордена Свете Ане и ордена Светог Станислава. Након завршетка рата, Николајевску империјалну генералштабну академију завршио је 1910, а потом и Коњичку официрску школу 1911. године. Ускоро се оженио ћерком вишег дворског службеника и великог земљопоседника, Олгом Михаиловном Иваненко.

И у Првом светском рату, Врангел се истицао изузетним војним вештинама. Наиме, убрзо након почетка рата постао је један од првих руских официра одликованих орденом Светог Ђорђа IV степена, највишим руским војним одликовањем, и унапређен је у чин пуковника. Истичући се изузетним пожртвовањем, у јануару 1917. поново је унапређен, овога пута у чин генерал-мајора.

Ипак, руском царевином су још за време Првог светског рата беснеле олује надолазећих политичких промена, у виду антихришћанских сила које су претиле да заувек сруше ову највећу православну монархију и потпуно измене темеље на којима је руска држава вековима почивала, а који су почели да се урушавају још неколико векова раније, услед штетних духовно-културних уплива са Запада. Бољшевици, као врхунац такве тенденције, претили су свргавањем руског цара Николаја II Романова и користили нагомилано народно, радничко и сељачко незадовољство, како би исунили свој политички циљ.

Врангелов став према радикалним политичким променама, које је претила да донесе Фебруарска либерал-демократска револуција, био је изразито негативан. Наравно, од самог почетка био је свестан тешкоћа са којима се Русија суочавала за време Првог светског рата и увидео је и пораст незадовољства у народу, који су бољшевици, финансирани од стране највећих европских и америчких банкара, махом Јевреја, желели да искористе за рушење руског престола и успостављање политичке доминације. Међутим, Врангел, који је потекао из православне породице, у њој подизан у изразито монархистичком васпитању и већ дуго припадник армије царске Русије, прозрео је њихове намере, а тежак положај у ком се Русија налазила није га навео да подржи политички опортунизам бољшевика.

Суочен са Фебруарском револуцијом, император Николај II 15. марта 1917. одлучио је да се одрекне престола у корист свог сина, малолетног царевића Алексеја, након чега би његов брат, Михаил Александрович, постао регент. Међутим, под притиском револуционарних власти, која је била непријатељски настројена према царској породици, малолетни царевић није могао да наследи свог оца. Један део фебруариста захтевао је да се потпуно укине монархија, а други да нови император постане Михаил. Под таквим ултиматумом, тог истог дана, Николај II Александрович потписује абдикацију у корист свог брата, који ово није био вољан да прихвати. Када је прочитао Манифест великог војводе Михаила, у коме он изјављује да није спреман да преузме престо, Петар Николајевич Врангел рекао је: „Ово је крај, анархија!“ Почетак војног колапса само је потврдио исправност његових речи.

„С падом цара, пала је сама идеја власти, а у концепту руског народа ишчезле су све обавезе и дужности; не постоји ништа релевантно што ће такву власт и такве дужности моћи надоместити.“ – П. Н. Врангел

У Петрограду, Врангел је покушао да створи сопствену тајну војну организацију, која је требало да изврши војни удар. Дужност њеног управљања, пре свих, поверио је Лавру Георгијевичу Корнилову. Међутим, крајем априла исте године, премештен је са дужности команданта петроградске војне области, што је зауставило његове планове.

Након изласка Русије из Првог светског рата, Врангел је напустио војску и отишао на Крим, где је боравио све до краја 1917, када су га бољшевици ухапсили. Ипак, Врангел успева да побегне и одлази у Кијев одакле почиње припрему за своје војно-политичко супротстављање бољшевицима. Придружио се добровољачким војскама на северном Каквказу, где је као главнокомандујући имао великих успеха, при чему постаје омражена личност код бољшевика. Препознатљива Врангелова црна козачка одора, кумовала је његовом надимку – Црни барон, под којим је опеван у песми „Бела армија, Црни барон“, која представља бољшевичку обраду старе песме царске руске војске.

Врангелова војска била је део мозаика антибољшевичког фронта који се разбуктавао широм руске земље. Реч је о тзв. Белој гарди, односно Белој армији (рус. Белое движение), која је окупила све Русе који се нису мирили са бољшевичком узурпацијом власти у руској земљи. Бели покрет званично није имао јасно дефинисану идеологију. Најмањи заједнички идејни садржалац његових припадника био је антикомунизам. Било је у његовим редовима и присталица Фебруарске револуције – либерал-демократа и републиканаца, који су имали значајан утицај у политичком крилу покрета, док је у војном крилу, међу официрима и војницима, било знатно више националистичког и монархистичког опредељења. Генерал Врангел био је међу оним белогардејцима који је желео да Бела идеја не буде пуки антикомунизам већ окриље за окуп истинске руске националлне елите. Његова парола била је: „Русија једна, велика и недељива!“ (рус. Россия единая, великая и неделимая). Уосталом на то је упућивало и само порекло израза „бела“, које је повезано с почетком 20. века и традиционалним коришћењем црвене и беле боје у политичке сврхе. У данима Француске револуције, монархисти (односно противници револуционарних промена) користили су боју француске краљевске династије – белу – да изразе своје политичке ставове.

У многим борбама против бољшевика, како је говорио Врангел, Бела армија је „неизмерном жртвом и крвљу најбољих синова“ оживела „беживотно тело руске националне идеје“. Врангел је веома брзо стекао репутацију вештог вође и изразитог праведника, једног од најбољих ратника православног војинства. Није толерисао безакоње нити пљачку међу својим јединицама и уживао је велики углед у руском народу.

Међутим, бољшевици су односили многе победе. Средишњи део земље који су контролисали, био је најгушће насељени део Русије, и када су се одлучујуће битке водиле крајем 1919, они су имали више од 3.000.000 људи под оружјем. До краја грађанског рата, 1921. године, црвени су имали 5.000.000 људи у својим редовима. Више од 75.000 некадашњих царских официра служило је у Црвеној армији. У поређењу са тим, бројчана снага Белих никада није прелазила 250.000 хиљада. Централни део Русије, који су бољшевици контролисали, такође је обухватао многе индустријске регионе и скоро сво наоружање царске војске. Имали су предност унутрашњих и бољих линија комуникације, посебно железнице. Ово је омогућило црвеноармејцима да брзо буду премештени на бојишта и да довољно залиха дође до њих. Свему је допринела и комунистичка пропаганда, финансирана са Запада, пре свега од стране Ротшилда и његових саплеменика међу банкарима са Волстрита, којима би потпуни слом руске царевине користио у нагомилавању капитала и политичком поробљавању руског народа, као и у општој, светској доминацији.

Власти Велике Британије, Француске и других западних земаља, које су биле званични ратни савезници Русије, номинално су изразиле спремност да подрже Бели покрет услед утицајних либералних политичара у његовим редовима и уз наду да ће либерална стихија надвладати национализам и монархизам велике већине белих војника. Међутим, када је генерал Колчак, као тадашњи вожд Белог покрета, одбио услове са Запада – да после победе распарча руску земљу по етничким и регионалним шавовима и омогући концесије западним капиталистима на најзначајнијим ресурсима богате руске земље, обустављена је помоћ западних „савезника“ белогардејцима у оружју и новцу, те је руски национални покрет препуштен сам себи. Водеће западне државе прећутно прелазе на страну бољшевика. Штавише, САД у јеку руског грађанског рата признају нову разбојничку псеудоимперију – СССР.

Након низа пораза у којима је изгубио половину својих јединица, и великих изгледа за нове поразе у Северној Таврији и на Криму, Врангел је организовао масовну евакуацију са обала Црног мора. Дао је сваком официру, војнику и цивилу могућност избора: евакуацију са њим и упуштање у непознато, или останак у Русији и суочавање са бесом Црвене армије. Врангел је напустио Русију 14. новембра 1920. бродом „Генерал Корнилов“, последњим транспортом са војницима и цивилима који је испловио са Крима. У почетку је живео у Цариграду, на својој јахти „Лукул“, све док на њу није налетео и потопио је италијански пароброд „Адриа“, који је претходно испловио из совјетске луке Батум. Врангел се у то време затекао на копну, а овај инцидент се сматра неуспелим покушајем атентата.

Након овог догађаја, Врангел је са својим штабом отпутовао преко Туниса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је постао вођа свих националних руских емиграната, јер је несумњиво био најугледнији од свих белих Руса у изгнанству. Године 1924. основао је Руски општевојни савез (рус. Русский общевоинский союз), организацију која се борила за очување јединства свих Белих снага. Септембра 1927. настанио се у Бриселу. Врангелови мемоари су најпре објављени у часопису „Бело дело“ (рус. Белое дело), а као књига 1928. у Берлину.

После изненадне и кратке болести, умро је 25. априла 1928. године у Бриселу. Врангелова породица је изразила уверење да га је отровао брат његовог слуге, који је кратко време живео у његовој кући и за кога се сумњало да је био совјетски агент. Првобитно је био сахрањен у Бриселу, али је у складу са својим последњим жељама 6. октобра 1929. пренет у Србију и поново сахрањен у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве Светог Марка. Генералу барону Петру Врангелу 14. септембра 2007. откривен је споменик у Сремским Карловцима, дело санктпетербуршког вајара Василија Аземше.

Идеје барона Врангела биле су темељ и Руског заштитног корпуса (рус. Русский охранный корпус), основаног у Србији 1941. године. Његови припадници храбро су гинули у Другом светском рату и за интересе србског народа и васцелог Православља, а против комунистичке куге која се, Божијим допуштењем, ипак зацарила. Међутим, њен тријумф показао се привременим, док је вечно и непролазно Царство Небеско последње уточиште свих витезова Беле идеје.