Неустрашиви витез крста

03. децембра 2010. / Блог

Бојан М. МИТИЋ

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за
једини прави пут живота, за једину живу истину, и
за једини истинити живот... А ко год се за то бори,
ако и умре живеће, ако и погине победиће.
(Свети Николај Жички)

Прошло је девет година од када је о празнику Ваведења Пресвете Богородице, у наводној „саобраћајној незгоди”, пострадао Небојша М. Крстић, угледни теолог, публициста и православни политичар. Чињеница да ни после девет година надлежни органи нису јавности предочили веродостојне податке о овом трагичном догађају јесте доказ да се цео случај заиста и још увек систематски заташкава. Његовим ближњима је одавно разбијена и последња сумња и неверица да је Небојша страдао у бруталном атентату, невешто приказаном као „саобраћајна незгода”. Тиме се, нажалост, још једном потврдила та страшна истина и веродостојност речи Светог Николаја Жичког да се „свака велика и спасоноса идеја остварује споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника”.

Небојша М. Крстић јесте зачетник једне ваистину велике и спасоносне идеје поновног и свеопштег благодатног преображаја србског народа и државе. Ту идеју, коју су први изнедрили Срби Светитељи и која је утемељена на заветним светосавским вредностима богољубља и родољубља, крајем прошле и почетком ове деценије прихватили су и понели многи млади Срби и Србкиње. На тај начин, Небојша Крстић је постао зачетник и предводник новог таласа православно-националног активизма, првог у Србији после 1945. године.

Попут србских мученика за веру и витезâ крста, којима се придружио у вечној слави Небеске Србије, Небојша М. Крстић је и сâм витез и мученик. То је, као ретко ко у ово наше новије душегубно време, он потврдио својим витешким животом и мученичком смрћу.

Основна врлина својствена витезовима јесте мужаство. По речима Светог Нектарија Егинског, који мужаство назива још и моралном снагом душе, мужаствен је човек благодаран, истинољубив, искрен, храбар, великодушан, благ, страдалан и трпељив, срчан, постојан, велеуман, самопрегоран, слободан, достојанствен и отмен. Он је неустрашив у невољама, срчан пред опасностима и радије бира часну смрт него срамно избављење. Они који су познавали Небојшу најбоље знају колико је он у тмини овдашњег кукавичлука и бесчашћа светлео сваком од побројаних врлина. Да ли им стога треба некакав бољи доказ и веродостојнија потврда да је Небојша М. Крстић био истинити србски витез и да јесте мученик за веру Православну најновијег времена? Наравно да им не треба, јер су сви они, који су познавали и волели Небојшу, кадри да увиде и сву дубину символике којом нам је Господ посведочио о величини Небојшиног послања: родио се на празник Успења, а упокојио на празник Ваведења Пресвете Богородице.

Иако блаженопочивши Небојша М. Крстић за живота земаљског није желео славу нити части, након мученичке смрти части му не чине и славу не приписују само злонамерни и лажни душебрижници. Још једном се показала истинитост јеванђелских речи: Не може се град сакрити кад на гори стоји (Мат. 5,14). Његов светао лик и дело, родољубива борба и животом посведочена светосавска вероистина живота биће нам луча у ово мрачно доба. Јер, Небојша М. Крстић је и витез и мученик, али је пре свега пример. Наша је дужност да на том дивном и благодатном примеру образујемо нове, будуће генерације србских витезова.