Војвођанско питање и популарна (не)култура

14. јула 2012. / Коментар

Нова демонстрација сепаратистичке хистерије у Војводини, у виду придруживања организатора новосадског музичког фестивала Егзит антиуставном деловању антисрбске булументе из северне србске покрајине, природан је след догађаја после доношења одлуке Уставног суда, којом је утврђена неуставност бројних одредби Закона о надлежностима Војводине. Очекивано је и одсуство адекватне рекације издајничке власти из Београда (како актуелне, тако и долазеће), која допушта некажњено изругивање одлукама Уставног суда, чиме само охрабрујe најекстремнијe међу војвођанским србомрзцима.

Доказ наведеног јесте и транспарент којим се алудира на Нови Сад као „главни град Војводине“, а који је поводом почетка овогодишњег Егзита постављен на Петроварадинској тврђави. Ово знаменито здање, које је током Првог светског рата било велико мучилиште и стратиште србског народа од стране аустро-угарског окупатора, током протеклих десетак година користи се као полигон за одржавање поменутиог музичког фестивала, који по свим својим обележјима има карактер једног мондијалистичког и псеудокултурног стецишта разноразних, белосветских „урбаних“ и девијантних сподоба.

Интересантно је да су „другосрбијански“ поклоници Егзита, који су иначе попут класичних покондирених тикви, препуни духа „европског“ и „светског“ модернизма, као отпора тамном вилајету „примитивне балканштине“, током претходних дана предано стајали  у заштиту састављача теста за пријемни испит нишког Филозофског факултета, где се под појмом „опште културе“ подразумева и познавање текстова песама из репертоара извесне овдашње „естрадне уметнице“, а заправо само једне од мноштва кловновских сподоба и набеђених „певачица“, којима се „каријера“ своди на пуко проституисање и покушаје привлачења пажње јавности путем политикантских испада.

Проглашавањем таквог примитивног кича и шунда за „популарну културу“, од стране „другосрбијанских“ екстремиста, сведочи да је актуелна набеђена псеудоелита Србије у правој мери спој свега најгорег са ових простора из претходне две деценије. Реч је о својеврсном венчању идеала „руралног“ Пинка (као „културног“ симбола деведесетих) и постпетооктобарског „урбаног“ Б92.  Ове две стихије, за које су многи веровали да су непомирљиво супротстављене, данас се сасвим прожимају и допуњују, чинећи једну наказну али складну целину верног огледала језиве таме туђинске са лепим именом и шареном одећом, која се већ предуго надвија над србским тлом.

Насупрот читавог тог туђинског политичког и некултурног смећа које доминира данашњом Србијом, верујемо у снагу свих оних преосталих затомљених али сачуваник острва здраве народне стихије. Острва која ће у своје време изнедрити плодове србског културног и државотворног препорода. Даће Бог!