Вожд Карађорђе и данашња Србија

15. фебруар 2013. / Коментар

Из године у годину на прослави годишњице почетка Карађорђевог устанка, на дан Сретења Господњег, слушамо представнике издајничких власти како упорно кривотворе овај велики догађај наше прошлости, настојећи да га представе не као почетак борбе за слободну Србију, већ као наводни израз тежње наших предака да постану „део Европе“. А истина је да су наши преци, који су против азијатског окупатора подигли национални и социјални устанак, духовну снагу црпели управо из бисера европске баштине својих светих предака. Они су како препознаје и велики европски ум прве половине протеклог века, Габриеле Д' Анунцио, најсветлије европске традиције већ чували у свом народном сопству, а савремене псеудоевропске флоскуле, у време наших старих, биле су непојмиве и непостојеће.

Осим годишњице устанка, у данашњој Србији се на Сретење Господње празнује и Дан државности, који се везује за покушај доношења устава из 1835. године. Међутим, треба рећи да такозвани Сретењски устав као имитације тада на Западу популарних либералних интелектуалних струјања, није и не може бити никакав корен србске државности, па стога је и бесмислено његово прослављање као таквог, поготово ако узмемо у обзир златно србско државотворно средњевековље.

Јасно је да свеукупним лажним приказивањем историје, овдашњи властодржци покушавају да додатно смуте народ као и да оправдају и историјски утемеље своје државорушилаштво и издају. А јасно је и да би се велики Вожд Карађорђе несумњиво обрачунао са овом издајничком кликом која му лажно и лицемерно исказује поштовање. Боље засигурно не би прошао ни његов недостојни потомак, који у трагикомичним јавним наступима истиче како „требамо одбацити прошлост уколико је она препрека нашој будућности“. А запитајмо се шта би одлучни Вожд учинио и многим свештеницима и епископима СПЦ, огрезлим у материјализам и сервилност према антисрбским властодржцима?

Засигурно ништа лепо не би велики Вожд рекао ни већини данашњих Срба, који остају мирни упркос толиким националним понижењеима, а поготово онима који су свесни ситуације, а у сопственој пасивној млакости не чине ништа. За излазак из постојећег неприродног и тмурног стања, неизоставно су потребни управо нови Карађорђи, који ће нас пренути, сабрати и повести у ослободилачку борбу. Али такве људе нам Бог неће послати без нашег залагања и труда да их задобијемо и заслужимо. Они не могу бити изнедрени из народа какав су данашњи Срби. Предуслов сваког политичког ослобођења јесте претходно ослобођење себе самог из окова конформизма, материјализма, националне неодговорности и уљуљканости у лажни мир ове устајале духовне баре нашег времена. Ми који смо свесни таквих законитости, наставићемо да се сабирамо и припремамо за одлучни бој који је пред нама.