Зашто је битан идентитет, а не бити „добар човек“

29. октобра 2015. / Блог

Етничка разноликост света, а посебно Европе, од памтивека је била повод за најразличитије сукобе. С друге стране, ова занимљива и лепа карактеристика људског рода често је у мирним периодима историје, у хришћанским срединама, била подстрек за међусобну толеранцију и добротољубље. Када говоримо о сукобима, осим због етничких, културних и језичких разлика, до њих најчешће долази због супротстављености интереса међу народима, што своје полазиште има у систему вредности.

Либерални фундаменталисти, задојени глупошћу и кратковидошћу, често западају у замке сопствених противречних тврдњи. Једна од њих односи се на различитост, у којој они истичу уједињење различитих култура као предуслов друштвеног напретка. Међутим, уколико припадник једног народа значајније истиче приврженост својој националној култури, притом не мрзећи остале, либерални фундаменталисти ће му прилепити низ погрдних етикета. Јасно је да управо због тога либерализам представља фундаменталистички правац, у коме се толерише само оно што се налази у његовим унапред одређеним и врло суженим оквирима. Иако се либерали наводно свим силама боре против „тоталитаризма“ и промовишу тзв. „слободу мишљења“, у свакога ко и најмање одскаче од њихових идеја, препуних недоследности и неистина, упире се прст осуде, од које се у данашње време није ни мало лако ослободити.

Поред разлика у култури, либерали „толеришу“ и верске разлике, због чега се залажу за секуларно друштво, у коме је загарантована апсолутна слобода вероисповести. На тај начин, они теже за вештачки створеном заједницом у којој ће различите конфесије наводно живети у миру и међусобном поштовању. Покушавајући да све религије света изједначе и тврдећи да су разлике међу њима безначајне, либерали показују основно непознавање верских заједница, које се међусобно разликују не само по спољашњем изразу, већ и нарочито по духовној садржини.

Шта значи бити „добар човек“?

У уобичајену реторику либерала спада и чувена тврдња да „етничка и верска припадност нису битне, већ да ли је неко добар човек“. А када их питате шта значи бити „добар човек“, до изражаја долази релативност овог појма, злоупотребљеног и прежваканог небројено пута. Колективно наслеђене претпоставке као чиниоци идентитета, поред многих појмова условљавају и овај. Због тога, појам људске доброте и врлине није нити може бити исти код различитих народа и у различитим верама. Свакако, постоје принципи који су скоро па универзални, али њихова грађа није довољна за конструкцију универзалног епитета „добар човек“. Па ипак, пошто је сваком разумном човеку који мало загребе испод шарене спољашњости либералне реторике очигледна недоследност њихових идеја, јасно је да у либералном контексту „добар човек“ опет представља онога који беспоговорно прихвата живот у њиховим вештачким и изопаченим идејама „грађанског“ и „прогресивног“ друштва.

Примера ради, у неким индијским културама, добрим човеком се сматра онај који ожени своју десетогодишњу ћерку, док се у неким муслиманским земљама Блиског истока добрим човеком назива онај који беспоговорно поштује начела исламског фундаментализма, каменује сопствену жену због кршења истог и убија „невернике“ све док „вера у Алаха не буде једина вера“ (како пише у Поглављу о џихаду у Курану). Добар Еским ће понудити свом госту интимни однос са сопственом женом, а Јеврејин талмудиста сматра се добрим уколико, по својој „светој књизи“, све нејевреје сматра „гојима“ уместо да их сматра људима. Добар Феничанин морао је бити вешт трговац, док у европском средњевековљу, богати трговци нису сматрани добрим људима. У данашњој Хрватској „добри људи“ величају и прослављају злочиначку војну акцију „Олуја“, и тако даље.

Дакле, појам „добар човек“ у различитим културама има различито значење, што умногоме објашњава зашто у мултикултурним и мултиконфесионалним друштвима долази до сукоба, па чак и до затирања староседелачке културе, а доминације културе придошлица. Познато је да су људи нама страних обичаја и вере у великом броју случајева носиоци врло високог природног прираштаја и да њиховим масовним имиграцијама на наша подручја постепено долази до замене становништва.

За наше србске претке, у складу са светосавско-светолазаревским духом и нашом аријевском, динарском и словенском етиком и епиком, доброта човека мери се његовом блискошћу са Богом, поштовањем Његових закона, верношћу роду и свим светлим народним традицијама, међу којима се посебно истичу јунаштво, витештво и спремност на мучеништво зарад правде која „држи земљу и градове“. Иако су, нажалост, последњих деценија поменути принципи код србског човека у великој мери замрли, већина Срба и даље за мерило доброте једног човека макар номинално поставља хришћанске принципе који су вековима красили наше претке. То су, пре свега, љубав према ближњем, поштење, жртвовање, опраштање личним непријатељима, дарежљивост и остале хришћанске врлине. Но, да ли је то мерило доброте свих народа и вероисповести на свету? Никако није, па се чак огромне разлике уочавају и међу нашим географски најближим суседима.

Појам врлине код Шиптара

Када посматра новију косовско-метохијску трагедију нашег народа, сваком нормалном човеку тешко је да појми да у једном наорду може постојати толико немилосрђа, као што је то случај са шиптарским народом. Иако се, почев од квази-научних аустроугарских конструкција, Шиптари покушавају представити као хришћански и европски („илирски“) народ, објективан поглед на њихове обичаје, фолклор и менталитет из темеља руши такве небулозне теорије. О томе сведочи и вековна експанзија Шиптара на србско тло. Експанзија на таласу освајања великих сила, чија вера и идеологија увек бивају прихваћени од стране претежног дела овог полудивљег народа. Шиптарска, чини се, урођена мржња према свему што је Србиново, па чак и према нашој нејачи, код сваког добронамерног посматрача изазива згражавање и неодобравање. Но, док је за нормалног, хришћанског човека злочин нешто гнусно и незамисливо, многи Шиптари управо у таквим „подвизима“ својих сународника виде честитост и квалитет. Истини за вољу, историја је забележила и светле примере човечности код Шиптара, о чему је писао и србски див-јунак војвода Марко Миљанов. Али он је добро познавао и описивао пре свега гранична шиптаризована, полусрбска племена, са којима су и његови Кучи били повезани. Ту су заступљени племенити горштачки обичаји, засновани на патријархалности, храбрости, култу оружја, поштовању дате речи и гостољубљу. Ове особине заиста јесу присутне у шиптарској традицији и оне јесу њен позитиван део, али оне не могу сакрити онај мрачни и наказни део, који приличи једном етничком руглу, што Шиптари у већини јесу.

Крвна освета и „личење“

Најважнији етички и морални кодекс, који је Шиптарима важнији од било које вероисповести, јесте Канон Леке Дукађинија, што сведочи о њиховом претежно површном схватању вере. Овај првобитно неписани средњовековни кодекс обичаја прикупљен је у виду списа тек крајем 18. века. Када Албанци желе да назначе обичај или неко понашање као праведно, они кажу: „Тако је остало од Леке“. Упутства и обавезе које сугерише ова књига они колоквијално називају „правим путем“ и „судом добрих људи“. Већ много векова, више од било које верске норме, овај канон уређује породични, племенски и културни живот Шиптара. Најпре треба истаћи, а надовезујући се на писање Марка Миљанова, да овај закон несумњиво има и пуно позитивних чинилаца, што је свакако наслеђе србске хришћанске баштине на подручју на коме данас живе Шиптари. Али са друге стране, овај закон носи у себи и дух исконског шиптарског патоса, некршетног и неевропског, са свим својим суровостима и примитивним схватањем права и правде.

Наиме, овај канон представља својеврсну легитимацију зверског понашања које је у шиптарском народу потпуно природно и генерацијски преношено вековима. Поред гнусних породичних обичаја, у којима се мужу одобрава иживљавање, пребијање, па чак и убијање сопствене жене и деце, цео Канон се заснива на „крвној освети“. Крвна освета се до данас задржала у многим крајевима где Шиптари живе, где је схваћена као „социјална дужност“, док је она међу Србима одавно искорењена, мада је постојала само у неким србским завичајима који се граниче са крајевима у којима живе Шиптари. Али док су Свети Петар Цетињски и Петар II Петровић-Његош искоренили овај гнусни обичај, у Албанији се тек комунистички диктатор Енвер Хоџа ухватио са њим у коштац, али није успео да га искорени, јер према оквирним проценама, само у последњих двадесет и пет година, око 10.000 Шиптара убијено је у крвним осветама.

Даље, уколико страдање србског становништва на светој косовској земљи посматрамо кроз овај канон, можемо сасвим јасно разумети ментални склоп шиптарских окупатора. Народ коме није светиња ни људски живот сопствене браће и пред чијим крвним осветницима нестају читава племена, неће показати милост ни према туђем народу који види као сметњу својим сепаратистичким тежњама и стварању тзв. Велике Албаније. Најефикаснију стратегију шиптарског освајања србског етничког и духовног простора, поред високог природног прираштаја и помоћи са Запада, садржи управо овај канон шиптарског обичајног права, урезаног у њихову колективну народну свест. Половином прошлог века Албанци су на косовске Србе почели да примењују казну описану у „хрватском“ преводу Канона као „личење“. Наиме, Шиптари су вековима „личили“ (кажњавали) оне које су сматрали најгорима међу собом. Они који бивају осуђени на „личење“ губе сва права и са њима се не сме трговати нити им се сме било шта давати. Када су косовски Срби постали сасвим беспомоћне жртве НАТО-а и његових савезника из „УЧК“, шиптарско становништво је наставило своју тортуру не помажући ни србској деци, женама и старцима. Ово је било последица чињенице да Шиптар који буде „узимао или давао личенима“, „остаје личен и подлеже истим казнама као личени“. Према Канону Леке Дукађинија, „личење“ представља казну за најтеже преступе и не примењује се само на „кривца“ већ и на све његове укућане. „Кућу кривца спаљују, разарају је са биљкама и земљом... a укућане му прогањају из места“. Тако су сви косовско-метохијски Срби, укључујући децу и старце, постали легитимна мета. Овај кодекс шиптарских обичаја наравно нема ничег заједничког са хришћанском традицијом која је обликовала светоназор наших предака.

У овим тренуцима постепеног довршавања одавно започете предаје Косова и Метохије, актуелни режим се труди да ревносно испуњава заповести својих налогодаваца из западних центара моћи. Он то не чини јасно и отворено, већ иза заглупљујућег телевизијског „ријалити“ циркуса и таблоидне штампе, којима настоји да анастезира србску јавност. Отуда трагикомично изгледа лицемерна медијска хајка издајничких власти на недостојног председника САНУ Владимира Костића.

Последњи степен одбране једног народа јесте његова чиста и непомућена свест о добру, злу и правди, коју су нам чувајући свето Православље наши преци оставили, да би је ми пренели новим србским нараштајима. Та свест не сме бити испрљана ниједним штетним, туђинским утицајем, уколико не желимо да као народ нестанемо под све јачим ударима Новог светског поретка и зла које у њему доминира.