Ердоганов „нео-османизам" и Вучићев кукавичлук

11. октобар 2025. / Коментар

О штеточинству гајења илузије пријатељског односа Србије са Турском од стране издајничког Вучићевог режима, говорили смо у више наврата. Турска је органски непријатељ србског народа, православног хришћанства и истинске Европе. И свако ко је слеп пред том чињеницом, или је потпуни дилетант или свесно ради против србског народа. Ми смо увек указивали на то да је Турска разбојничка и екстремистичка држава, саздана на темељу масовног злочина и терора над хришћанима. Њено вишекратно забадање ножа у леђа Русији током задњих пар година (чије се рукводство попут овдашњег такође клело у пријатељство са турским председником Ердоганом), потпуно обара све посултате наопаке евроазијске идеологије и потврђује њену промашеност.

Са тим у вези, пажњу овдашње јавности је претходних дана привукла вест о наоружавању „Безбедносних снага Косова" односно „ОВК" терориста од стране Турске. Као и пратећа претња Србији од стране турског председника Ердогана, да ће против себе имати сто милиона Турака уколико „нападне Косово или Босну". Наиме, на хиљаде турских дронова „Sky dagger 15" испоручено је шиптарским терористима, а дронове је лично дочекао њихов лидер Аљбин Курти. Ово није први пут да Турска шаље велике испоруке оружја Шиптарима, слани су им и дронови „Барјактар", а такође, у јединицама НАТО (КФОР) које држе под окупацијом ову србску земљу, највише је управо турских војника. И док се Вучић хвалио пријатељством са Ердоганом и сарадњом Србије и Турске, када је Ердоган био у посети Србији, и када му је Вучићев потрчко Ивица Дачић слугерањски и рајински „на увце" певао песму „Осман ага", Турска и њен вођа радили су као што и сада раде - директно против интереса Србије и србског народа. Вучић је у међувремену на друштвеној мрежи Х написао да је „ужаснут понашањем Турске и кршењем повеље УН 1244", да би само дан касније изјавио да ће „увек бити добар домаћин Ердогану", иако је очигледно да je његова Турска дубоко антисрбска творевина и да на србску штету, жели да се врати на Балкан, што преко економије, дипломатије, што преко директног војног присуства какво је оно на Косову и Метохији. Ердоганова спољна политика од почетка је прилично агресивна и експанзионистички оријентисана. И светски и домаћи стручњаци попут нашег највећег оријенталисте и бившег амбасадора у Турској - професора Дарка Танасковића, називају је „нео-османизам". Да ли ће се обновити беговат, да ли ће се вратити аге, бегови, спахије, султани? Неће, наслеђе Кемализма у Турској је и даље јако, Турска је добрим делом „позападњачена", и њен унутрашњи поредак је компромис између кемализма и пробуђеног исламизма. Ако говоримо о еккспанзионистичким тежњама Турске, ту сигурно постоји снажна жеља за утицајем или чак припајањем оних територија које су некада под својом влашћу држале Османлије. Ердоганова спољна политика се заправо заснива на делу бившег премијера и министра иностраних послова Турске Ахмета Давутоглуа под насловом „Стратешка дубина". У том делу Давутоглу развија озбиљну стратегију турске спољне политике, где полази од премисе да је „стратешка дубина" условљена географским положајем и „историјском дубином", где он Турску ставља у срце Евроазије и препоручује обнову сфера утицаја, отворено говорећи како Турска треба да има кључну политичку и економски улогу на простору између Јадранског мора и Централне Азије. Наравно, „Стратешка дубина" је потркепљена и делањем - Турска је поразила Башар Ал Асада и арапски секуларни национализам у Сирији и ставила ту земљу од великог стратешког значаја на Блиском истоку под своје окриље. Такође, Турска шири свој утицај на Кавказ и Централну Азију, где се намеће као „пан-турански" лидер, не би ли обновила утицај и на том простору, где долази у директан конфликт са Русијом која је традицинално присутна у тим подручјима. На Кавказу, Турској је најважнији савезник Азербејџан који је уз турску помоћ поразио Јермене, отео им Арцах и протерао на стотине хиљада Јермена са својих вековних огњишта. На Балкану, Турска је чврсто повезана са шиптарским терористима са Косова и Метохије и са њима можда има и најбоље односе, а ту су и традиционалне чврсте везе са муслиманима из Босне и Херцеговине и рашке области, који крајње озбиљно Ердогана називају „султаном". Не смемо заборавити да је управо Ердоган 2013. године у Призрену изјавио да је „Косово Турска, а Турска Косово", да „Косово и Турска имају исту историју и цивилизацију", те да „језици могу бити другачији, али смо сви деца исте земље (Турске)". Давутоглу, главни идеолог нео-османизма, 2016. године је отворио у Бања Луци обновљену џамију Ферхадију, и том приликом је изјавио да су „Турци били овде, да су поново овде, и да ће ту бити заувек". Ове изјаве не треба тумачити као јефтини популизам, јер повратак Турске на Балкан, њен је озбиљан геополитички циљ. И не само на Балкан, већ и на Блиски исток, Кавказ и простор централне Азије.

Турска има највећу НАТО армију после Америке и производи сопствено наоружање, дронове и авионе, Турска улаже у војску, у обавештајне службе, у дипломатију, и наметнула се као озбиљна регионална сила, те је не смемо потцењивати, ни њу нити њеног вођу, пријатеља издајника Вучића. Србија мора озбиљно да схвати претњу која долази из Анкаре, Турска и њен лидер нису србски пријатељи, напротив, Турци су наши вековни непријатељи, и они то не заборављају. А не смемо заборавити ни ми да су се реке крви србских јунака и мученика, пролиле у борби са Турцима, те следећи наше претке, поручујемо Турцима и Ердогану да их се не плашимо. Како је казао владика Његош - „просте наше жертве свеколике кад је наша тврда постојбина силе турске несита гробница". И даље добро памтимо све наше славне битке и славне јунаке који су срушили некада велику и моћну османску државу. У нама тече иста крв, крв јунака са Косова поља, Мишара, Иванковца, Делиграда, Чегра, Љубића, Дубља, Грахова, Вучјег Дола, Фундине, Куманова... Стога, следимо дух својих предака, не дозволимо Турској повратак на Балкан!