Сиријски слом: Узроци и последице 

13. децембар 2024. / Коментар

У ноћи између 6.и 7. децембра, последње упориште Башара ал Асада, главни град Сирије Дамаск је пао, без борбе. Након 13 година крвавог рата у Сирији, у којем је на стотине хиљада људи погинуло, а на милионе избегло и интерно расељено, Сиријска арапска република престаје да постоји у свом досадашњем облику.

Сирија је држава у којој је од 1963. године на власти била партија БААС која је гајила идеје арапског национализма и арапског социјализма, пан-арапског уједињења, секуларизма и анти-ционизма,  што је очигледно сметало атланто-ционистима који су пре тога уништили БААС у Ираку и ирачког лидера Садама Хусеина, а онда се усредсредили на Сирију. Године 2011, почиње ,,Арапско пролеће", као покушај да се насиљем смене владајући режими у арапским државама, који су били против циониста и атлантиста, а почиње и крвави сукоб између на једној страни - секуларне и националистичке Сирије, и на другој страни - терористичких група од којих су две исламистичке - ИСИС и Ал Нусра фронт, а трећа је тзв. демократска опозиција. Све групације, подстакнуте су и потпомогнуте од стране САД, ЕУ, Велике Британије, Турске и Израела. Сирија, коју је од почетка сукоба до њеног краха предводио председник Башар ал Асад, штитила је православне и друге хришћане од злочина и истребљења које су им спремале исламситичке терористичке групе. Сирија је посебно била трн у оку Ердогановој нео-османистичкој Турској  и Израелу. Турској, која је била главни финансијер исламиста, јер је била препрека њеној новој исламистичкој политици, и Израелу, јер је преко Сирије ишао коридор којим је из Ирана допремана опрема и оружје војницима Хезболаха у Либану који су се борили против циониста. Иако су терористи имали подршку атланто-циониста и Турске, у рат су се умешали Иран, преко јединице Кудс под командом Касима Солејманија, и Русија, где су се истакли борци Вагнера, и одбранили Сирију од исламистичких и ционистичко-атлантистичких терориста. Одбрањен је Дамаск, ИСИС је уништен, а ослобођени су Алеп и Палмира. Након победа, Сирија, Русија и Турска су склопиле споразум о Идлибу, који је постао последње упориште терориста, сукоб је по том споразуму замрзнут, а терористи у Идлибу су добили гаранције Русије и Турске да против њих неће бити спровођене операције. Испоставиће се да ће се из Идлиба кренути џихадистичка офанзива терористичке формације Хајат Тахрир ел Шам (бивша Ал Нусра) која ће за само пар дана захватити целу Сирију, и довести до пада Асадовог режима. Позадина је вероватно дубља, грешка је била што је уопште Идлиб остао као џихадистичко упориште, али Турска је искористила руску заокупљеност Украјином, иранску заокупљеност Либаном и Палестином, обавештајно и војно припремила џихадисте и кренула у офанзиву. Вероватно је у свему учествовала и обавештајна служба Израела, јер развој ситуације највише и одговара Израелу који је одмах након пада Башара ал Асада кренуо у бомбардовање и окупацију Сирије. Сирија која је 13 година одолевала много јачим нападима и војскама, распала се за свега пар дана. Редом су падали Алеп, Хама, Деир ез Зор, Хомс и на послетку сам Дамаск, а Башар ал Асад је са породицом побегао у Русију. Поставља се питање ко је крив за овакав бруталан слом и колапс Сирије? Прва у реду је Асадова власт, без борбе изгубити целу државу за пар дана је пораз невиђених размера, корупција, непотизам, умор, изнуреност сигурно су учинили своје, кривица у првом реду стоји на Асаду и његовим најближим сарадницима, као и на официрима који су издали своју земљу и погазили војничку заклетву, те без борбе предавали градове, остављали технику и оружје непријатељу.

Јасно је сада свима да Асадов режим није имао јако упориште у обичном народу, у средини у којој је религија јако битна ствар, сунитски муслимани, којих је преко 70% у Сирији, имали су лошији третман од владајућих алавита и шиита, али не само они, већ су сви Сиријци више од деценије били изложени дуготрајном рату и санкцијама.

Такође, издаја у Асадовим редовима била је великих размера, посебно у војсци, јер војници су имали све лошији положај, касниле су плате, корупција је била огромних размера те није било довољно мотива за борбу. О томе су сведочили и вагнеровци који су се борили у Сирији. Још једна ствар додатно компромитује Асадов режим, а то су пронађени документи који сведоче о сарадњи Сирије и Израела. Наиме, Сирија је одавала податке Израелу о иранским плановима и подацима о иранској ,,осовини отпора", и чак се сматра да су сиријски подаци били кључни у лоцирању лидера Хамаса и Хезболаха који су касније убијени.  Друга у реду криваца за пад Сирије је свакако власт Руске Федерације која је веровала на реч Ердогану и сукоб у Сирији није привела крају када је то могла 2020. године. Напротив, склопила је по Сирију неповољно примирје, а касније је ликвидирала вођство ПВК Вагнер, који се показао као страх и трепет за џихадисте у Сирији, пре свега за ИСИС. Вагнер је учествовао у бројним операцијама, а у склопу Вагнера и наши другови из Империјског легиона. Русија је и на дипломатском плану испала наивна, захваћена ратом, веровала је Ердогану, који јој је колоквијално речено ,,забио нож у леђа", и ефикасно извео операцију збацивања Асада са власти. Бројна стратешка питања сада остају отворена, шта ће бити са руским базама у Сирији из којих је Русија већ кренула да повлачи особље и технику, да ли ће се градити гасовод из Катара преко Сирије ка Европи, шта ће бити са снабдевањем Афричког корпуса војске Руске Федерације? Очигледно је ово велики пораз за Русију, која је већ почела да мења дискурс не би ли се приближила новим властима и некако покушала да задржи своје базе. Русија својевремено није ни одбранила Асада због њега нити због Сиријаца, већ због својих стратешких интереса, због којих је и оформила своје војне базе у Сирији. Тако да победа џихадиста, директан ударац за руске интересе, те је овде несумњиво реч о поразу Русије у Сирији. Трећи кривац за пад Сирије је Иран. Иран је уложио милионе долара у кампању у Сирији и под командом Касима Солејманија слао Кудс снаге Иранске револуционарне гарде да се боре против непријатеља. Али са убиством Солејманија као идејног творца ,,осовине отпора" (мреже анти-ционистичких оружаних формација), Иран прелази у неку врсту дефанзиве. Пад Сирије и треба посматрати у ширем контексту рата између Ирана и Израела, јер је управо Сирија била она кључна земља за снабдевање снага ,,отпора". Када је рат могао да се заврши у корист Ирана, и Иран подржава руско-турски споразум о Идлибу, и постаје све пасивнији у погледу сукоба са ционистима, док Израел преузима иницијативу. Иран је обавештајно попустио када је кренула офанизва џихадиста, и нису уопште реаговали како би бар мало успорили напредовање противника. Падом Сирије, ирански тзв. ,,прокси" у виду Хезболаха у Либану и Сирији, престају да буду озбиљна претња за Израел. Једноставно, блокадом сиријског коридора постаће немогуће достављање оружја и опреме борцима Хезболаха и Палестине, бар у неким озбиљним количинама. Као што рекосмо, корист од пада Сирије има пре свега Израел, који је у годину дана успео да елиминише и Хамас и Хезболах као своје две највеће претње. Хамас у већој мери јер је готово читаво руководство ове организације побијено, што у борбама што у атентатима, али је и огроман број бораца Хамаса страдао. Хезболах је такође обезглављен, али се показао као доста жилавији противник, ипак, после пада Сирије, вероватно ће остати разоружан. Да ли су узрок пада Сирије и неки евентуални закулисни договори између Русије, Турске, САД, Ирана и Израела, остаје да се види, суд историје ће показати. Национална, социјална и секуларна Сирија, заштитник хришћана на Блиском истоку, престала је да постоји, власт су преузеле наоружане банде исламиста и демократа, а судбина стотина хиљада хришћана је сада неизвесна. Анти-ционистички отпор на Блиском истоку је готово уништен, остали су само Иран, и јеменски Хути, против којих се такође најављује израелска офанзива.

И са идеолошког, и са геополитичког становишта, ово је пораз за све покрете и државе које баштине антиционистичке, анти-атлантистичке и анти -исламистичке идеје. Идеја пан-арапског национализма и социјализма са Асадом иде у историју. У готово свим арапским државама сада су исламистички режими, или прикривено исламистички. Сирија и Египат су биле државе предводнице анти-ционистичке борбе, њихови национални режими ратовали су у више наврата са Израелом, и иако су трпели поразе у већини тих сукоба, настављали су да пркосе Израелу, и да се боре за арапско уједињење, али не под барјаком ислама, него под барјаком арапског национализма. Атланто-ционисти уништили су редом анти-ционистички отпор у Египту, Ираку, Либији, Палестини и Сирији. Међутим, битка за Сирију јесте готова, али рат против атланто-ционизма није, он се активно води на просторима Малорусије и Новорусије.
Руска Федерација мора преиспитати своје дипломатске потезе и војне одлуке, и победити у рату иначе јој прети нестанак, баш као и Асадовој Сирији. А националисти широм света, као и ми у Србији не смемо да паднемо у дефетизам, јер на нашој страни су истина и правда.

На нашој страни је Христос!

Врх стране