Чарли Кирк – између системског „конзервативизма” и хришћанског белог национализма

13. септембар 2025. / Коментар

Вест о убиству америчког политичког активисте – Чарлија Кирка, блиског круговима Доналда Трампа, одјекнула је друштвеним мрежама, као и снимак самог убиства, где се види како је Кирк погођен метком из снајперске пушке у врат. Овај злочин, збио се недуго након свирепог убиства девојке Ирине Заруцке, коју је такође у САД, обесни злочинац црне расе, из чиста мира заклао. А свеж је и догађај из Шкотске кад је 15-годишња девојчица, ножем и секиром заштитила себе и своју сестру од хорде дивљака – туђинаца. Све то, неумољиво баца светло на истину о безбедносном и сваком другом аспекту ситуације у којој се данас налази бела раса у свету. Неко ће рећи, „па убиство Кирка није расно мотивисано, јер убица је такође бели Американац”. Међутим, левичарски екстремисти су расни аутошовинисти, тако да тај приговор отпада.

Ко је Чарли Кирк? Са једне стране, он је био део Система и трамповски „конзервативац”. У јавним дебатама наступао културно и пристојно. За разлику од велике већине његових „колега” (америчких активиста-инфлуенсера), позивао се на хришћански и јеванђелски поглед на сваку друштвену тему, и по тим питањима у задње време износио врло пристојне ставове где је разобличавао мондијалистичке отрове. Уз то, остављао је утисак искреног и убеђеног верника. Позивао је своје политичке противнике на мирну дебату, али ипак, за левицу (припадници крајње, али и либералне левице су одушевљено реаговали на убиство, сматрајући да је исто заслужено) то није било довољно – њему није пресуђено аргументима, нити снагом боље идеје, већ метком. То је суштина „активизма“ убице, који вероватно сматра да је урадио нешто позитивно за америчку левицу: у доба друштвених мрежа, где би једним виралним видеом побијањем Киркових аргумената могао да му уништи каријеру, неубедљивост својих ставова компензовао је снајпером.

Многи националисти, посебно они који презиру државу Израел, надали су се да ће се испоставити да иза убиства директно стоји ционистички систем, будући да је Кирк пред сам крај живота изнео неколико блажих критичких ставова према влади Израела и либералним јеврејима – на шта смо били скептични. Не можемо потпуно искључити могућност да заиста и јесте убијен од стране ционистичког система (којем је у ширем смислу и сам припадао) уколико је процењено да је покушао да се отргне контроли и да је „претерао” са разобличавањем ционистичких отровних уплива у друштво (као што је изопачењаштво свих врста, наметање порока, феминизма…). Јер улога америчких тзв. конзервативаца, коју им је доделио ционистички редитељ, јесте да површно и формално стоје на „хришћанској” позицији ради култивисања и контролисања „десног” дела популације САД, а не да дубински и са великим одјеком разобличавају сатанистичке пошасти у друштву, како је то задњих пар година Кирк чинио.

Али како без поузданих доказа не можемо тврдити другачије него што гласи званична верзија, држаћемо се ње, иако са резервом. Међутим, и ту треба узети у обзир да је и левица по својој природи, суштини и по свом пореклу – јудејска творевина, ма колико данас разни левичари осуђивали агресију Израела на Палестину, неразумевајући ни генезу сопствене идеологије нити духовну (јудаистичко-талмудистичку) суштину ционизма.

Дакле, по званичној верзији, Кирков убица је левичар (сумња се да је припадник „антифa” редова), већ виђен са истакнутим симболима „ЛГБТ” покрета, који је кукавички убио младог породичног човека, некога ко није имао ни изблиза „екстремне“ ставове, јер је у њему видео „фашисту“.

Са друге стране, треба бити искрен и рећи да Чарли Кирк није био политички на исправним позицијама. Био је здушни следбеник Трампа и бранилац његових катастрофалних потеза и у спољним и у унутрашњим питањима САД, почев од изостанка обећаних депортација, одбијања да обелодани Епштајн-документе, па до војне подршке Израелу, нападу на Иран, Јемен, Катар… Кирк се декларисао као хришћанин, али је био евангелистички протестант, са том посебно дегенеративном америчком – јудео-протестантском примесом, која подразумева готово болесну љубав према држави Израел и јеврејима, и која у свом слепилу игнорише чињеницу јеврејске богоотпадије и христомржње, те данашњу државу Израел – третира као „свету државу изабраног народа”. Стога, је владавина јеврејског антихришћанског банкарског лобија у САД, за Кирка била непостојећа тема.  Такве заблуде, биле су уткане у Кирково политичко деловање, те је он годинама одбијао да раздвоји политику САД од политике Израела и тврдоглаво понављао мантру да је Израел „највећи савезник Америке“ и „једина демократија на Блиском истоку“,  „једино место на Блиском Истоку где су хомосексуалци прихваћени” и где „све три религије мирно коегзистирају“ – док заправо – јевреји гоне хришћане у Јерусалиму и Светој Земљи. Такође је оправдавао израелске злочине над палестинским цивилима и подржавао ангажман хомосексуалних изопачењака у америчком тзв. конзервативизму. Подржавао је увоз школованих имиграната и противио се политичком деловању хришћанских белих националиста. У вези са тим, одбијао је да на својим догађајима дебатује са младим америчким хришћанским белим националистима (антиционистима) који су му постављали „незгодна“ питања о Израелу, раси и имиграцији. Називао их је расистима и избегавао даља слична јавна самипонижења, да би тек касније донекле изменио ставове о хомосексуализму и имиграцији – остављајући дилему да ли је то преумљење било искрено или просто прагматизам и прилагођавање новим политичким струјама и америчкој патриотској омладини, која је по свему судећи „деснија” и оштрија од његове генерације. Дакле, Чарли Кирк није био на становишту хришћанског белог национализма, иако му се задњих годину – две, приближио.

Но, све то не мења чињеницу да је Чарли Кирк у очима свог убице и целокупног левичарског олоша који је створио атмосферу линча – екстремиста који не заслужује да живи, због чега је и убијен. Дакле, иако је он много мање тврд од нечега што је ваљано и исправно, помрачени левичарски дегенерици нису могли да се помире са његовим убедљивим разобличавањем њихових отрова. Они су га доживели као породичног човека, што он и јесте, те као некога ко је бранио Хришћанство и традиционалне вредности, што је тачно донекле. Али из тога видимо шта ови зликовци патолошки мрзе. Још једном су показали да са њима нема дијалога – то су кукавице чије реакције на ово политичко убиство показују да је њихов циљ понижавање и елиминација политичких противника. И у моменту када је упуцани Чарли Кирк пао, на снимку се јасно види сподоба која уместо да се згрози над оним што гледа, цинично се осмехује и радује због убиства свог политичког противника, „фашисте“, како га он види.

Стога, уколико они буду имали политичку моћ, свако ко је хришћанин, нормалан човек и патриота, може очекивати исту судбину. И баш због тога, такав левичарски шљам не заслужује никакав другачији третман. Каквом мером мере, онаквом ће им се мерити.