О нужности доследног идеолошког погледа на проблем најезде туђинаца

09. марта 2020. / Коментар

Налог Александра Вучића, војсци, полицији и безбедносним службама да у случају нове велике мигрантске најезде, херметички затворе границе Србије, јесте без сумње обичан предизборни трик. Наиме, у пуно наврата Вучић је јасно истако своје наказно опредељење и подршку најезди миграната на Србију уз монструозно образложење како је то значајно за наталитет. Не заборавимо да је Вучићева власт потписала штеточинске уговоре попут Маракешког споразума, којима се обавезује да прима и привилегује мигранте. Дакле, мора се пажљиво разликовати идејно опредељење антисрбске власти од тактичких и неискрених потеза и изјава датих у склопу предизборне кампање.

О најезди и насиљу миграната у Србији, све се више прича, али заговарање борбе против пошасти најезде миграната треба да буде доследно и идеолошки утемељено, а не тренутно и мотивисано политикантским популизмом. Србска Акција по овом питању почев од 2011. године када је отпочео долазак миграната у Србију, била је годинама „глас вапијућег у пустињи“. Тада смо по цену медијског линча и прогона упозоравали на проблем најезде туђинаца на србско тло. Данас када је „враг однео шалу“ и овај проблем добио у јавности популистичку ноту, глас дижу и неки који се раније нису либили да нас погрдно назову расистима у духу системске пропаганде. Такви су дуго учествовали у градњи зида ћутања спрам овог „расистичког“ питања.

Сада пак, иако је увелико већ „враг однео шалу“ веома је битно да је бар данас ово питање добило политички легитимитет у Србији и да се спроводе активности на том плану, у чему учествују и наши активисти.
Али као што рекосмо, заговарање борбе против пошасти најезде миграната, не може на дуге стазе бити плодотворно ако није доследно и идеолошки утемељено. Дакле, без схватања духовно-религијске и идентитетске димензије овог питања, односно без представе о чињеници да је најезда туђинаца - ционистички пројекат са циљем уништења хришћанског и индоевропског сопства не само србских земаља и Балкана, већ и читаве Европе која представља судбински повезану заједницу народа чији смо неотуђиви део.

Типичан пример такве недоследности јесте спајање антимигрантског става са поклоништвом према Путиновој Русијској Федерацији. Истичемо и овом приликом да је за нас неспорна исправност третирања данашње РФ као стратешког савезника србског народа против највећег непријатеља (САД, НАТО, ЕУ, евроатлантизма, светског ционизма...) али је апсолутно неприхватљиво било какво потчињавање званичној Москви и упијање њених идеолошких поставки. Свака идолатрија према Владимиру Путину и подржавање актуелног модела евроазијских интеграција, представља индиректну подршку процесу мигрантске најезде. Многи у Србији знају за поменути монструозни Маракешки споразум, али мало ко зна да су нпр. према Споразуму о јединственом економском простарнству из 2012. године, који је постао интегрални део Евроазијског економског савеза, чланице овог Савеза обавезне да прихвате слободан проток робе, услуга, капитала и радне снаге унутар читаве територије Савеза.  А према идеји идеолога овог Савеза –  А. Дугина и И. Панарина, исти треба да се прошири и на Србију као и на бројне исламске земље попут Турске, Азербејџана, Таџикистана… што значи да би према овом концепту, Србија требала да буде под заједничким интеграционим кровом са Турском или Азербејџаном. Дакле, актуелни модел евроазијских интеграција који се примењеује у пракси, подразумева такође проблем са најездом туђинаца, који је посебно актуелан и драматичан у Русијској Федерацији, јер и Европска унија и Русијска Федерација, заговорници су концепта миграције. Стога, РФ није савезник србском народу по овом питању. Шта више, пре 4-5 година, тадашњи амбасадор РФ у Београду, подржао је пријем миграната у Србији.

Дакле, поново истичемо - добро је што се у Србији о овој теми све више прича, али заговарање борбе против пошасти најезде миграната, треба да буде доследно и идеолошки утемељено, а не тренутно и мотивисано политикантским популизмом.