Трећепуташки поглед на дугинизам

01. септембар 2023. / Коментар

Однос нашег Покрета према познатом и утицајном савременом руском мислиоцу Александру Дугину, није једнозначан. Са једне стране, сматрамо га занимљивим мислиоцем, ерудитом и пријатељем србског народа. Али са друге стране, са његовим кључним духовним и идеолошким становиштима се не слажемо. Имамо ту пре свега у виду његово (нехришћанско) схватање пoјма Примордијалне традиције као и његово схватање евроазијства. Али такође, имамо у виду и његово одступање од идеолошких позиција Трећег пута.
Наш став о појму Примордијалне традиције, образложен је у чланку „Примордијална традиција и Православље“, а наш став о евроазиству, објашњен је у чланку „Евроазијско искушење“

Књигом „Четврта политичка теорија“ коју је објавио 2009. године, Дугин је заокружио своје престројавање са трећепуташке идеолошке позиције на нову идеолошку платформу, коју је назвао управо „Четвртом политичком теоријом“ и коју образлаже у поменутој књизи.
Изврсна идеолошка критика таквог Дугиновог становишта са позиције идеологије Трећег пута, налази се у чланку историчара, философа и трећепуташког идеолога др Мајкла О' Мире из 2013. године. Чланка под насловом „Трећа политичка теорија“, који смо преузели од другова из Националног препорода Пољске, те који смо превели на србски језик и приредили.

Србска Акција

*********

Др Мајкл О' Мира: Трећа политичка теорија

„Трећу политичку теорију“ (у даљем тексту „Трећи пут" или „3ПТ")  Александар Дугин у својој књизи „Четврта политичка теорија“ (2009), назива фашизмом и националсоцијализмом. Према Дугину, националсоцијалистичка Немачка и фашистичка Италија су не само војно већ и идеолошки поражене у Другом европском грађанском рату (1939-45) – те су тако постале жртве „убиства или можда самоубиства”. Од тада су ове две националне, антилибералне идеологије, наводно „поражене историјом“, престале да одговарају на велике претње са којима се суочава Европљанин. Затим, са сломом комунизма 1989-1991, ова, како Дугин каже, „друга велика антилиберална теорија која се супротстављала плутократским  снагама англо-америчког либерализма, пропала је". Данашња борба против либерализма, закључује Дугин, захтева идеологију која „није уништена и збрисана са лица земље“.

У „Четвртој политичкој теорији“ (у даљем тексту: 4ПТ) не може се пронаћи ништа што би се допало естаблишменту – што јесте подстицај да се она прочита. Ипак, Дугинове напоре да створи нову, убедљиву теорију која би била одговарајућа новом глобалном антисистемском покрету отпора, треба сматрати (нисам први који је ово рекао) „фијаском“ – занимљивим фијаском додуше, али и стварањем замке за антисистемску опозицију, посебно својим обмањујућим третманом идеологије Трећег пута.
Почетком 1992. године, убрзо након пада СССР, Александар Дугин је позвао на састанак у Москву Алена де Беноу, париског лидера француске „Нове деснице“. Иако су елементи естаблишмента зазвонили на узбуну због тог „стварања црвено-браон алијансе“, и без обзира на то што су се два господина и даље разликовала по мање битним питањима, Дугин је на крају прихваћен као братски, антилиберални идеолог  који је заступао: Нови десни традиционализам (Евола), Политичку теологију (Шмит), Хајдегерову онтологију, антиамериканизам и Телурократску геополитику (Хаусхофер). Временом, њихове разлике су се очигледно замаглиле како су се развијали заједнички пројекти.

Дугин је од тада постао истакнути чинилац у сазвежђу „Нове деснице“, уживајући у овој улози заједно са Беноом. Ово истицање је потпуно заслужено, јер талентовани Дугин (који је попут инокосног истраживачог центра) говори све главне европске језике, ерудита је у областима нелибералног и езотеријског наслеђа и, изнад свега, изгледа као бескомпромисни, метаполитички плодни противник Сједињених Држава, „цитаделе светског либерализма“, главног извора зла нашег времена.
Тачна природа Дугиновог пројекта (који укључује различите елементе које дели европска опозиција против естаблишмента), међутим, никада није постала јасна када се посматра из далека. Чини се да то мање има везе са лошим енглеским преводима његових раних чланака, или многим опречним тумачењима које можемо пронаћи у његовим списима, а више са његовим политичким идејама (могућим само у последњој сувереној белој земљи на свету) који су га одвели од руба до врха моћи: пут који га је водио од чланства у ултранационалистичком и антисемитском покрету Памјат касних 1980-их, преко Зјугановљеве постсовјетске комунистичке партије, затим Национал-бољшевичке партије и других евроазијских формација, потом православно-монархистичког блока Родина и, током протекле деценије, након што је широко признат као „јавни интелектуалац“, постао је повремени саветник Владимира Путина и Думе.

Заједно, ове улоге, од којих је свака важна, постављају очигледна питања о природи политичког пројекта који прожима тако широк спектар погледа и меша заједно тако еклектичан скуп наизглед некомпатибилних идеја (еволијански традиционализам, евроазијство...). Циљ пројекта је да се коначно успостави поглед на свет који одговара постсовјетској руској држави.
Иако ми је и даље било тешко да га у потпуности растумачим, током година сам постајао све критичнији према Дугину, посебно у контексту његовог евроазијства – који није националбољшевизам немачког типа (који тежи савезу  Русије са Европом и превазилажењу нарцистичке свађе која дели грчко-словенски Исток од романо-германског Запада), већ је то нешто као предлог нове руске државне идеологије, која укључује Јевреје, муслимане и Туранце који насељавају руске земље. Дакле идеја, више геополитичка него етно-цивилизацијска (више државна него руска), што као такво наговештава нешто потенцијално антикултурно. Ова претња је наглашена Дугиновом отвореном приврженошћу етноплуралистичким, мултикултуралним и комунитаристичким принципима (који произлазе из западног универзализма).
Ови принципи које деле Дугин и Беноа могу само да угрозе Европљане, јер легитимишу исламску колонизацију њихових историјских земаља, као што прете да претворе европске Русе у туранско-словенски или азијски народ, одвраћајући их на тај начин од судбине коју деле са другим Европљанима. Дугин је чак временом почео да негује левичарску фикцију да је „раса“ (као научни или зоолошки концепт) „друштвени конструкт“ (супротно еволијанском традиционализму, који види смисао „расе“ и у физичком и у духовном погледу). Његов поглед на то питање, иако се с времена на време мења, не разликује се од Беноаовог занемаривања расних основа. A оне су темељ који је Сен-Луп назвао patrie charnelle – генетско и територијално наслеђе без којег Европљани више не би били оно што јесу.

Дугин је, наравно, у праву што расу не препознаје као кључну друштвену одредницу. Корене надолазећег пропадања белог човека треба тражити у духовној, а не биолошкој сфери (због чега је, иначе, амерички бели национализам заснован првенствено на раси, од почетка осуђен на пропаст). Дух увек има примат, док је биолошка или материјална основа људске егзистенције својеврстан носач за то.

Колико год „неважна” као одредница, раса је ипак суштинска – у смислу да је без ње људско постојање немогуће. Јер човек је живо створење храњено крвљу: промена у његовој крви (раси) повлачи за собом промену његовог духа. Као и код бића, нема духа без крви – која дефинише његово „постојање“ (Битије). То не значи да крв објашњава или одређује сама по себи било шта (бар не директно), али генетског наслеђа се не можете ослободити, а да се притом не ослободите самог стања људског постојања. Не видети да су раса и сродство неодвојиви аспекти постојања значи не видети отелотворену природу Битија . У ствари,  Дугиново Битије није исто што и Хајдегерово, већ пре „идеализам“ (као у случају његовог традиционализма).

Дугинови уступци мултирасним принципима глобалистичког космополитизма, заједно са његовом туркофилијом и исламофилијом, евидентни су не само на основу његовог евроазијства, које спаја белце, жуте, хришћане и муслимане у једну цивилизацијску целину (уместо да промовише карактеристичну културну хомогеност европских земаља), већ и на основу своје оцене некадашње дебате између Гијома Феја и Беное о темама етнонационализма и комунитаризма.

Гијом Феј није идеолошки без мана, али је чињеница да се по кључним питањима попут  – расе, културе, имиграције, ислама – он супротставио етноцидним снагама система у име Европљана, док је Дугин, подржао Беноу (који је 2000. јавно осудио Феја као „расисту“ баш у тренутку када је француска држава покренула судски поступак против њега због „подстицања расне мржње“), тражећи договор са антибелим снагама (што вероватно оправдава одређени трећесветски/исламски интерес у 4ПТ).

У Четвртој политичкој теорији Дугин назива Беноу саборцем и јасно га идентификује са својим пројектом. Отуда и повезаност Беное са 4ПТ, која је обзнањена у Москви 2009. године. Упркос неким дуготрајним споровима, ова сарадња између париске и московске „Нове деснице“ изгледа да функционише, јер доводи до међусобног ширења публике (иако овде спекулишем јер више не пратим помно њихова издања).

Cui bono? За политичког војника (који је, према Дугину, застарео), за белог етнонационалисту, а верујем и за руског националисту, Дугиново повезивање са Беноoм, заједно са његовим антирасистичким супротстављањем Феју, јесте нешто што јасно указује на Дугинову приврженост етноплуралистичкијој – односно политички најкоректнијој – од свих тенденција на Новој десници.

Четврта политичка теорија (књига), пуна је дубинске дебате о 1ПТ (либерализму) и 2ПТ (комунизму), што је још један разлог да је прочитате, али чудно је и занимљиво да се тек узгредно бави 3ПТ (који Дугин сада своди на фашизам и национал-социјализам ) – можда зато што је ова „теорија” сама по себи била негација теорије, па самим тим и негација, између осталог, „модернизма”, који јој Дугин веома поједностављено приписује.

У истом духу, Дугин необразложено третира националсоцијализам и фашизам, упркос њиховим очигледним разликама, као блиско повезане тенденције, игноришући њихове заједничке корене у ранијој историји антилибералног отпора. На сличан начин одбацује послератне наставке ове наводно мртве „теорије“, не желећи да призна да 3ПТ није умрла са завршетком рата и, што је још важније, да историјске силе које су је некада довеле на власт (угрожавање идентитета и социјал-економска деградација до којих је довела необуздана либерализација: видети данашњу „глобализацију“) сада такође стварају услове погодне за следећу антилибералну побуну „фашистичког“ стила и масовног карактера.

За Дугина, 3ПТ - назовимо је „фашизмом" - не схвата се другачије него у маниру Комунистичке интернационале током периода „Народног фронта" (1934). Покушавајући у то време да окупи демократске плутократије у савез за „колективну безбедност" са Совјетским Савезом против побуњеничке Немачке, Коминтерна је користила „фашизам“ као генерични термин да опише различите покрете за које се тврдило да су „у савезу са најреакционарнијим и милитаристичким фракцијама крупног капитала“, али имају често међу собом мало тога заједничког осим антилибералног и антикомунистичког осећаја за одбрану нације и њених традиција.

Не само италијански фашисти и немачки националсоцијалисти, већ и кланови у САД, франкисти и фалангисти у Шпанији, „лигаши“ и други у Француској, католички рексисти у Белгији, православни гвоздени гардисти у Румунији и сви остали који су се противили нихилистичком пустошењу „демократског капитализма“, совјетског комунизма и јеврејске репресије, означени су као „фашисти“. Концептуално, овај „фашизам“ је био тако широко дефинисан да „покушај да се дефинишу критеријуми за улазак у ову категорију није имао шансе за успех“ пошто је термин еволуирао у облик либералне и левичарске искључивости као и „расизам“.

После 1945. и левица и академска заједница верно су се држали линије коју је повукла Коминтерна, користећи термин „фашизам“ да опише било кога ко би се могао супротставити 1ПТ или 2ПТ у име традиције или укорењеног идентитета (који Дугин зове Битијем). Нема ничег „научног“ (тј. тачног) у вези с тим, јер се овај израз (фашизам) углавном користи да демонизује оне који се супротстављају репресивним снагама капиталиста и комуниста – обично зато што аргументи и тврдње које оправдавају њихову праксу не могу да прођу тест рационалног испитивања, чак ни по њиховим сопственим аршинима. Чињеница да Дугин користи овај термин на исти такав начин, већ нам говори нешто о његовој личној оцени европског антилиберализма.

Други велики проблем са Дугиновим приступом 3ПТ (посебно фашизму и националсоцијализму) јесте тај што он не прихвата да ове „идеологије“ нису настале саме од себе 1920-их и 1930-их, већ да су имале своју генезу у постојању покрета који настају из опозиције сличним модернизујућим снагама вођеним јеврејским спекулативним интересима, прожетим текућом економизацијом европског живота која је резултат либерализма. Неуспех да се види и истакне исти друштвено-историјски контекст из којег је рођена 3ПТ доводи до превиђања шире, антимодернистичке сврхе Трећег пута (Дугин заправо ово одлично разуме, што се види на основу његовог чланка са почетка 90-их „Кратка историја идеологије Трећег пута", али касније, када се престројио у оквире политичке коректности русијанског типа, променио је и своје схватање идеологије Трећег пута - прим. прев).

Борба 3ПТ са либералним модернизмом, која превазилази левицу и десницу, први пут је ушла у историју крајем ХIХ века, када су се компоненте револуционарног, антилибералног крила радничког покрета спојиле са елементима револуционарног, антилибералног крила национализма. Покрет за заједнички отпор либералистичко-лихварском моделу државе и друштва – моделу који претвара нацију у тржиште, личности у купце и космополите, лишавајући их историје и будућности.

У том смислу, немачки националсоцијализам и италијански фашизам представљали су наставак ових ранијих социјалистичких и националистичких израза антилиберализма, као sui generis отелотворење одређеног духа и карактеристика свог доба.
Као и наши „правосудни историчари“, Дугин није у стању да дефинише „фашизме“ осим као скуп негација. Заправо, то се може дефинисати само на један начин, с обзиром да је реч „фашизми“ идеолошка превара, јер је постојао само један фашизам и бројне различите и посебне форме 3ПТ. Оне (свака појединачно), имају већину од следећих чинилаца: антилиберализам, антикапитализам, антикомунизам, антимодернизам, антисемитизам, ултранационализам итд. Нема свака посебна форма Трећег пута нужно све од наведених елемената, али у већини случајева, оне бране своје колективно Битије у контексту одређене земље и нације.

Слично томе, Дугин игнорише историјске услове који су довели италијански фашизам и немачки националсоцијализам на власт: дубоке материјалне и психолошке ратне потресе 1914-1918, и разорну економску кризу која је уследила 1930-их. Да је посветио више пажње овој теми, могао би приметити да су од кризе 2008. године, економска стагнација, лоповска конфискација имовине од стране пословних гиганата и разарање европских институција, пре свега држава, створили услове у којима може настати још један, масовни облик 3ПТ а у циљу заустављања етноцидних снага које држе државу и друштво у својим рукама.

Ако се то деси, Трећа политичка теорија („антилиберална“ и стога антисистемска идеологија), која се појавила у пркосу либералном модернизму и корпоративном капитализму краја ХIХ века, и која је названа „фашизам“ 1920-их и 1930-их, усвајаће нове облике и називе, попут Златне зоре, идентитаризма, касапундизма и свих осталих револуционарних националистичких тенденција које се сада боре против либералног растакања европског живота, не нужно у име „расе“, „државе“ или теорије (као код Дугина), али свакако у име традиција које дефинишу Европљане као људе (тј. исто као што су и концепти Битије и Биће, преко Мартина Хајдегера, пореклом из 3ПТ).

Није случајно то да су тенденције које данас представљају 3ПТ исто тако јасне и различите као и „фашизми“ међуратног периода, иако свака припада истој епохалној побуни против либералне модернизације. Тенденције, поражене 1945. године. Оне сада, иако још увек стидљиво, почињу постепено да добијају обрисе свог некадашњег значења.

Антилиберали, међутим, дугују Дугину афирмацију појма „Трећи пут“, па тако и терминолошку идентификацију „3ПТ“ – јер са њом имају одбрану од етикетирања, као и могућност да себе не називају фашистима - који су били део нечега што је рођено из раније борбе Европљана против (тада) новонасталих снага јеврејског модернизма, и стога их треба посматрати као изразе овог већег историјског покрета (ЗПТ) који је имао много различитих нијанси, од којих је већина настала да би се супротставила етноцидним снагама повезаним са капитализмом и комунизмом или Јеврејима. Изузев тога, идеолошке сличности су биле не нарочито велике.

Како год да окарактеришемо 3ПТ – као „фашистички” или шири, антилиберални покрет – он је актуелан и има одјека у тренутној ситуацији у свету, јер, супротно стидљивим импутацијама својственим 4ПТ има неоспорне заслуге у борби. против мрачних легија антихриста – борба која се не води за теорију, већ за специфичне идентитете укорењене у крви и души, у сродницима и сународницима. Заиста, ако Европљани желе да преживе XXI век, чини се да ће морати да се боре у име нечег много више „митског“ од скромних, бледих и теоријских догми 4ПТ.

Као што је то био случај са фашизмом и националсоцијализмом у њихово време, 3ПТ у наше време ће такође вероватно одбацити успостављене политичке арене и дефинисати се као „ванинституционална“ – против Тројке (ММФ-ЕЦБ-ЕУ) и њених масонских парламената, мењача новца и јудео-американизатора, зарад одупирања ефектима либерализма који уништавају нацију и, уопштеније, одупирања лихварском систему који су САД наметнуле пораженој Европи 1945. године.

У новим аренама које ће створити (аналогно совјетском 2ПТ), позив 3ПТ неће бити упућен партији, теорији или метафизичкој апстракцији (Битију), већ „сувереној нацији“ (иако је овај термин можда изгубио своје значење у „друштву спектакла“) – где (3ПТ) окупља опозицију против накарадног система који Европљанима прети нестанком.

И као и са својим ранијим инкарнацијама, данашња 3ПТ-борба створиће антихегемонију која предвиђа будућност у којој ће Европљани поново бити слободни да следе судбину коју су изнедрили њихови средњевековни краљеви и цареви. Неће промовисати програм „позитивне дискриминације“ у међународним односима, нити ће се залагати за права заједница туђинских популација које насељавају наше земље.

Трећи и најзначајнији проблем у Дугиновом разумевању 3ПТ лежи у томе што је игнорисао његове послератне наставке, а самим тим и у његовом неуспеху да препозна оне аспекте послератне „фашистичке“ мисли који су сада витални и актуелни, посебно јер је ова мисао већ увелико прочишћена од свог ранијег уског национализма, буржоаског (површног) расизма и антисловенства.

И Дугин и Беноа су изузетно креативни појединци од којих можемо много научити, али идеолошки гледано, пројекат ових „слободно лебдећих интелектуалаца“ духовно је ближи британском „традиционалисти“ принцу Чарлсу него таквим послератним представницима 3ПТ, као што је нпр. Американац Френсис Паркер Јоки, чији је тзв „послератни фашизам“ довео теорију и праксу 3ПТ на ниво који је још недостижан за теорију 4ПТ и „Нове деснице“. Јоки није знао за Дугинов постмодернизам, али је до раних 1950-их, своју идеју засновао на европској (тј. шпенглеровској) естетици уместо на научним, „објективним“ критеријумима, и стога је на основу нечега што је претходило постмодернизму, развио антиципативно разумевање онога што је уследило, нудећи и анализу и метод борбе против било каквог облика постмодерне синагоге  сатанине. Није случајно да од њега почиње послератни, антилиберални отпор. Револуционарна империјална борба против атлантског Левијатана (такође познатог као Нови светски поредак) – борба којој је Јоки посветио свој живот, врти се око формирања евро-руског савеза за борбу против таласократских сила: Англосаксонаца који оличавају протестантску етику и дух капитализма – Енглеску и Америку – чију хедонистичку диктатуру „креативне деструкције“ нису измислили манијакални Јевреји, већ је потпуно аутохтона с обзиром на то да је рођена у Рунимеду (месту где је настала Magna Carta - прим. прев); одрасла је уз светогрђе Хенрија VIII које је хришћанство претворило у религију капитализма (протестантизам); и тријумфовала са виговском олигархијом која је доминирала западним светом од 1789. године, када су њени континентални идеолози победили француску монархију. Још 1952. Године, Јоки је схватио да ће и ослобођење и судбина Европе од сада бити везани за Русију, једину светску силу способну да се одупре сатанистичкој антицивилизацији геополитички позиционираној на осовини Вашингтон-Лондон-Тел-Авив. Одупирање Левијатану, покрета који се протеже од Јокија, Сен-Лупа, Ренеа Бинеа и многих других 1940-их и 1950-их, преко Жана Мабиреа, Франсоа Дипра и Жана Тиријара 1960-их и раних 1970-их, до садашње генерације револуционарних националиста, других представника Трећег пута, пробуђених Златном зором – сведочи (верујем) о континуираној виталности ове наводно мртве „теорије“, посебно када се упореди са доконом метаполитиком 4ПТ или дискурса „Нове деснице“.

За разлику од 4ПТ, у срцу 3ПТ није дух теорије већ праксе. То је уверење да „идеје потичу из акција, а не обрнуто“. Оно што увек недостаје нису идеје, већ људи спремни да их спроведу. Без политике нема метаполитике. Препознајући предност Еволиног пута акције и контемплације над Геноновим путем чисте контемплације, покрет отпора 3ТП данас карактерише борба за социјализам против левице, за национализам против деснице и за „сепарацију“ Европе, а против мултирасних идеолога 4ПТ.

После 1945. године, 3ПТ-ратни „заробљеници“ гурнути су на маргину европског друштва. Од ове идеологије, сходно томе, морају почети припреме за завршни удар на либералну цитаделу. За заговорнике намере да се Европа очисти од каматара и страних уљеза, и тако поврати свој идентитет – Дугинова теорија одступа од идеје евро-руске империје. Империје која нуди могућност мирног света заснованог на правим европским вредностима, а не на мултиполарној утопији 4ПТ као копији подлог, униполарног света под заставом САД.

Извор