Примордијална Традиција и Православље

30. јула 2023. / Коментар

„Захваљујући Генону научио сам да тражим и волим Истину, стављајући је изнад свега и да се не задовољавам ничим другим до саме Истине; управо ме je то на крају довело до Православне Цркве.“ - јеромонах Серафим Роуз

Својевремено, кроз делатност Драгоша Калајића (а нешто касније и кроз овдашњу полуларизацију Александра Дугина и његових погледа на свет) постају код нас доступни списи Јулијуса Еволе, Ренеа Генона, Мирчеа Елијадеа и Беле Хамваша који се баве појмом Примордијалне Традиције.

За ону мањину међу овдашњим националистима који су у већој мери посвећени интелектуалном созерцавању (сагледавању), овај појам је често изазивао пажњу. Последице тог созерцавања појма Примордијалне Традиције на овај круг људи, могу се изразити кроз дијапазон – од интегралног (апсолутног) усвајања идеја наведених мислилаца, па до оног најчешће псеудохришћанског апсолутног одбијања и псеудоревнитељског апсолутног анимозитета и страха од нечега што се не схвата и не разуме довољно (страх од непознатог). Гласноговорници првонаведеног става углавном и немају претензија да такву своју идеју сматрају православном и хришћанском (што она и није), стога такво становиште и нисмо назвали „псеудохришћанским“ за разлику од другонаведеног – сасвим супротног става по којем ништа изван православне традиције не може имати истине у себи. Како запажа јеромонах Дамаскин Кристенсен, такав став представља интелектуалну сатисфакцију за уске интелектуалне погледе на свет (као што пак верски синкретизам задовољава само људе са површним погледима на свет.)

А насупрот таквим крајностима, треба рећи да и у вредновању појма Примордијалне Традиције са хришћанског становишта (као и у много чему другом), царује принцип „царског“, то јест „средњег“ пута.

Сходно томе, најпре да кажемо да са православне тачке гледишта, појам Примордијалне Традиције (алтернативни називи су: Перенијална философија, Баштина, Тао…) уопште није споран сам по себи. Напротив, узимање у обзир овог појма сасвим је укључиво у хришћански поглед на свет, уколико се и сама Примордијална Традиција посматра кроз хришћанску призму. А управо се кроз такву призму, може сагледати њена пуноћа и схватити њена метафизика.

Традиција (Баштина) и традицијски мислиоци

Најпре напомињемо да не треба мешати традицију као скуп народних веровања и обичаја са Традицијом (примордијалном) о којој овде говоримо. Јер сама Примордијална Традиција, односно србски казано – Баштина (овај назив је иначе користио Бела Хамваш, а ми га овде користимо јер највише одговара духу србског језика) подразумева оно првобитно стање, односно знање о смислу, Творцу, животу, свету, времну, простору и човеку. То знање се кроз историју у различитим видовима и различитој мери преносило на разне религије и философије. Дакле, Баштина је по оваквом схватању, свеприсутна, универзална метафизика, независна од простора и времена. Метафизику у овом смислу треба схватити као (по)знање Крајње Стварности – Sciencia Sacra. По Хамвашу, ово знање лежи у самом срцу религија и даје смисао религијским учењима, обредима и симболима, али не представља посебну религију јер религије настају у конкретним историјско-географским околностима које креирају религијску манифестацију односно њен спољашњи израз (тзв. „егзотерију“), док је њена срж (тзв. „езотерија“) заправо својеврсно шифровано примордијално знање и у тој тачки традиционалне религије и философије имају исто исходиште и упориште. То је укратко схватање Генона, Хамваша и Eволе о појму Примордијалне Традиције. Основна поставка ових мислилаца јесте мисао о декадентној природи модерног света, а циљ те мисли је изношење на видело идеала цивилизације засноване на Баштини, на чијим је рушевинама настало све оно што је модерно. Баштина дакле, у том смислу подразумева златне почетке човечанства чији су носиоци људи са више-него-људским знањима и моћима (а не некакви полуживотињски пећински људи), а сва људска предања и сви митови „говоре исто и преносе спознају најдревније повести.“

Да ли је пак такво схватање Баштине нека врста синкретизма или религијског екуменизма? Не сасвим, јер класичан екуменизам је либералан, прилагодљив духу времена, инсистира на научности (а Традиција дискредитује сувереност науке) и тежи остварењу светског мира уместо Мира Божијег. Ипак, „екуменизам традицијских мислилаца“ у неку руку заиста постоји али он је „езотеријског“ карактера, будући да по њима узајамни склад религија може постојати само у ванвременској сфери изван овога света, а не у актуелним овоземаљским оквирима огреховљеног човека. Шта више, поменути мислиоци инсистирају управо на томе да се може практиковати само једна религија, и жестоко се противе било ком облику синкретизма религијских обреда или религиозних интеграција.

Што се тиче односа неких од водећих традицијских мислилаца према Хришћанству, Хамваш сматра да је оно током прва четири века (док није постало државна религија у Римској империји) представљало најчистији израз Баштине, док Евола има сасвим супротно становиште и смастра да Хришћанство добија обрисе Баштине тек у средњем веку када „апсорбује аријско наслеђе“). Елијаде као Румун, био је конфесионално православан, али као припадник претежно секуларизоване елите свог народа, по духу је био врло удаљен од Православља. У сваком случају, за све њих Хришћанство није пуноћа Баштине, већ само један од њених одраза, иако је Генон схватао да у окриљу хришћанства, Православље представља „најдоследнији израз Баштине“. Наведене заблуде традицијских мислилаца, несумњиво у великој мери представљају последицу апостасне компромитације вере на Западу, што је код традицијских мислилаца створило аверзију према Хришћанству, као и последица пословично недовољног познавања и неразумевања изворног – источног Хришћанства од стране западних интелектуалаца уопште. Услед изложених премиса, намеће се закључак да је немогуће бити православни хришћанин а истовремено целовито усвајати дела и закључке Генона или Еволе, већ само сегментарно.

Хришћанство и Баштина

Дакле, наведени приступи су у суштини нехришћански погледи на Баштину и то отвара питање какав је заиста однос Хришћанства и Баштине, гледано кроз хришћанске (православне) догме, Свето Писмо и Свето Предање?
Наиме, треба узети у обзир да је (по православно-хришћанском схватању) Бог човечанству даровао два универзална закона, која су као таква, намењена свим људима. Осим ова два, дао је Бог и старозаветни закон, али он у највећем свом делу није универзалан, већ је био намењен само старозаветним Јеврејима. Тако да рачунамо да постоје два универзална закона. Међу њима, имамо првобитни, најстарији закон, који није записан већ је уметнут људима у срце и савест. Овај закон јесте срж Баштине (Примордијалне Традиције). Он се темељи на откровењу а не на акумулираном знању каквим модеран човек располаже. Ево шта Свети владика Николај Велимировић, позивајући се на Посланицу Римљанима Светог апостола Павла , пише о овом првобитном закону:
„Најстарији Божји закон није био писан. Он је упечаћен у људска срца и савести, као што каже св. апостол Павле о незнабошцима, који иако „не имајући закона, сами од себе чине што је по закону; они не имајући закона сами су себи закон”, наиме, „закон је написан у њиховим срцима, будући да им савест сведочи” (Рим. I, 19—20; II, 14—15). Овај најстарији написани закон је општи за све потомство Адамово. Он је такође преношен усмено са генерације на генерацију преко праотаца и сачуван је као Свето предање кроз многе векове.
Али непрестаним утицајем Сатане и због људске изопачености, овај основни и природни закон је ишчезавао из људских срца.” (Свети владика Николај, „Вера светих“).
Баштина сведочи о мноштву „шифрованих“ сећања на пад човечији, на изгубљени Рај, у разним цивилизацијама, као и сећања на Потоп. Постоји у древним митовима, наговештај тезе коју је један од оснивача „Аненербеа“ Херман Вирт формулисао као предање о два људска соја: о узвишеном („хиперборејском“) и нижем („гондванском“) соју, чијим је каснијим мешањем дошло до опадања те „сунчане“, „северњачке“,„хиперборејске“ расе која је била носилац Баштине а од које потичу (у значајној мери) савремени белорасни (индоевропски) народи. И Евола и Дугин и Калајић и разни други како ранији, тако и новији истраживачи Примордијалне Традиције, стоје на таквом становишту. С тим што постоје и битне разлике, јер на пример по Еволи и Калајићу, данашњи бели (како је Калајић говорио - евро-аријски) народи, представљају (делимичан) континуитет те древне „хиперборејско-протонордијске“ расе. По њима, модерни бели човек, „може у трезорима свог расног наслеђа да изнедри снагу за делимичан повратак првобитној чистоти.“ (прочитати тим поводом дела „Традиција и раса“ од Еволе и „Европска идеологија“ од Калајића). С њиховим идејама и тврдњама, комплементарне су идеје истраживача компаративне митологије, филологије и индоевропологије, попут Жоржа Димезила (Идеологија троделности) или Марије Гимбутас. Са друге стране, по Дугину, такав расни континуитет не постоји, већ може бити речи само о духовном континуитету између старих „хиперборејаца“ и оних припадника традиционалних „евроазијских религиозних и философских гледишта“, који доследно творе и исповедају своју веру и мисао, без обзира на то каква им је расна припадност (прочитати тим пводом Дугиново дело „Ново хиперборејско откровење“).

Гледано из хришћанско-библијске перскептиве, мит о Хипербореји може бити (што вероватно и јесте) сећање индоевропских (аријских) народа на изгубљени Рај, на изгубљено „Златно доба“. Али исто тако, ако узмемо у обзир и древно иранско предање (из Авесте) о северној прапостојбини, затим сличне поставке Веда као и митове других народа где се указује на кретања од севера ка југу, врло је вероватно да су стари Аријци (Индоевропљани) некада заиста живели у извесним северним пределима где се део Јафетових потомака груписао и искристалисао као посебан и јединствен народ. Народ цивилизацијски најпотентнији и најживотнији, који се у етапама и таласима спуштао ка југу, ишао на исток и запад, ударајући темеље старим цивилизацијама. Свето Писмо такву могућност ни у чему не искључује, јер после рушења Вавилонске куле и расељавања народа, није прецизно описано које су тачно територије населили потомци Нојевог сина Јафета, који се по црквеном предању записаном касније у византијским летописима као и у руском (Несторовом) летопису, он сматра праоцем народа који су у време настанка тих летописа (а и данас) насељавали Европу. Нојеве речи „Бог да рашири Јефета да живи у шаторима Симовим“ (Прва књига Мојсијева 9,27), управо наговештавају успон Јафетових потомака. Црква у тим Нојевим речима, препознаје најаву крштења беле расе (погледати Охридски пролог за дан 13.12, Созерцање), то јест аријског рода којем је Бог наменио да буде главни носилац хришћанства у свету (отуда и смисао спцифичне обдарености овог рода, као оруђа за остварење свог назначења). Аријског праоца Јафета (јелински: Јапета) добро су памтили стари Грци сматрајући га великим титаном, претком људске расе, сином примордијалног бога (Урана) и оцем Прометеја, који је по митолошким предањима, створио човека од глине и украо ватру са Олимпа подаривши је људима. Такође, и Свети Јероним (IV-V век) пише да су Јефетови потомци осим делова Азије, населили и Европу све до Гибралтара (Сабрана дела Светог Јеронима, Париз 1883). Али о евентуалним претходним кретањима Јафетових потомака (којих је судећи по митовима, било), нема података у црквеном предању, као што нема било каквих података који искључују таква кретања. Међутим, Црква Православна јесте сачувала предање о мешању два људска соја – доброг и лошег, те додатном кварењу људског рода услед таквог мешања. О томе заправо сведочи и Свето Писмо. Наиме, како у свом капиталном делу „Постање света и рани човек“ пише нововековни светитељ - јеромонах Серафим Роуз - према светоотачком схватању, „синови Божији“ који се помињу у Књизи Постања (6:24) јесу потомци Сита (једног од тројице синова праоца Адама). То Ситово потомство јесте раса изабраних људи који су требали да се сачувају у врлини. Они. су живели на узвишенијем месту и називани су „синовима Божијим“, јер је требало да се од њих роди Христос. Насупрот њима стоје потомциСитовог брата Каина (који је убио свог другог брата Авеља), а који су у поменутом месту Светог Писма означени као „Кћери људске“. Они су били презрени људи и изгнаници. Требало је да синови Божији очувају себе чистима, а не да се жене Каиновим потомцима. Тако је требало да се синови Божији издвоје од осталих, како би могли да постану прародитељи Спаситељеви.
Свети Јефрем Сирин у свом спису „Тумачење Књиге Постања“ тврди да су међу Каиновим потомцима преовладавале кћери, указујући на изумирање Каинове расе, али да су оне чезнуле да се удају за Ситове синове, како би очувале своју расу. Подстакнути плотском жудњом, „синови Божији“ су напустили заповест Божију да се издвоје од свих који су били Каиново потомство. Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство – постали су „тело“ или „телесни“. Свети апостол Павле каже: Који су по телу не могу угодити Богу (Рим.8,8).

Према светом Јефрему, на кога се позива и јеромонах Серафим, потомци Ситови, изабрана раса, били су високи и стасити, док су потомци Каинови, проклетници, били ниски. Кад су се ове две расе помешале, преовладала је стаситост Ситових потомака. Изгледа да је дивовски раст људи, Ситових потомака пре потопа, једна од оних особина људског рода које ће се изгубити у новим климатским условима послепотопског света.Вероватно је да се у подвизима ових „дивова“ (можда извршених у ратовима с Каиновим потомцима) може наћи порекло „богова“ из јелинских и других аријских митова. (О тематици горњих пасуса, детаљније прочитати у спису јеромонаха Серафима Роуза „Постање света и рани човек“, Први део – Живљење изван Раја, 4. Кварење људског рода)

Дакле после људског пада, првобитни закон, више није био довољан, јер је наспрам себе имао огреховљену људску природу и њене плодове. Како уче Свети Оци, први човек је васцелу творевину видео јасно, како ону „доле“, тако и ону „горе“. Према томе, он је био истински будан и имао је правилну представу о стварности.Једино му је било потребно искуство да би био испробан.А након пада и кварежи, човек махом пребива у пометености и двоумљу те више не гледа на чињенице непосредно онаквима какве заправо јесу, јер је слаб и све док уз не постане трезвоуман, није у стању да то учини. Међутим, он се обично не налази у том стању већ види све„као у огледалу, у загонетки“ (l. Кор. 13; 12).

Предхришћанске религије, како запажа угледни православни духовник и мислилац архимандрит Рафаил Карељин, мешавина су управо наведене две супротстављене стихије (прбобитног закона то јест адамовско-нојевског монотеизма на једној страни и на другој страни - каснијих демонских уплива и наслага људске палости), и стога (интегрално гледано) не представљају Истину. Независно од откровења које је преко праоца Аврама дато Јеврејима, свест о истинитом Богу - Творцу, то јест адамовско-нојевско богопознање, постојало је током одређеног времена код свих постојећих народа, да би постепено бледело и бивало разводњено у паганизам. Али вера у једног истинитог Бога, није савим ишчезла ни у периоду од око 2000 година пре Христовог рођења.На основу Светог Писма видимо да је у време праведног Јова (дакле око две хиљаде године пре Христа) још увек постојало сећање на истинитог Бога и код припадника других народа који нису аврамовског рода. Ни праобраз Христов (по речима Св. апостола Павла) – Свети цар и свештеник Бога Вишњега – Мелхиседек (чији спомен Православна Црква чини дана 22.05/04.06), који је благословио Аврама и понудио му хлеб и вино, није наравно своје богопознање црпео из откровења које је дато Авраму, већ из раније традиције богопознања, јер он је пре Аврама и независно од њега био не само неко ко верује у Бога Вишњег, већ је и његов свештеник којем се Аврам поклонио и дао му добровољно данак. Осим што је свештеник, Мелхиседек је и цар салимски (јерусалмиски) и припада народима који су пре Јевреја живели на том тлу. По Светом пророку Језекиљу (Језекиљ XVI, 2), сам град Јерусалим основала су заједнички два народа: Хети (које историографија сматра индоевропским народом) и Аморићани (који су по историографији - семитски народ). Јерусалим је основан у склопу блискоисточне цивилизације, коју је иначе врло вероватно попут разних древних цивилизација, утемељио аријски (индоевропски) род током и након својих сеоба. Занимљиво да Генон сматра могућим да је Мелхиседек нико други до Ману – митски аријски (индоевропски) законодавац. Како год, примарно богопознање је временом нестало, примарни закон је постао затрпан ванзаветним наслагама, а касније – дух Старог Завета, као плода аврамовско-мојсијевског богопознања односно посебног откровења (јављања Божијег праооцу јеврејском Авраму а потом и пророку Мојсију), постао је по речима Светог владике Николаја „од стране фарисеја сасвим стучен и пренатрпан формалностима суботарским, те се само још димио, али није давао светлост људима, због отупелог разума и окамењеног срца људи.“ (Охридски пролог за 24.08)

Дакле, био је потребан нови закон, који ће човечанству осветлити истину, као и циљ и смисао постојања. А заједно са новим (новозаветним) законом, било је потребно да Бог постане човек. Било је нужно оваплоћење, проповедање, страдање и Васкрсење Сина Божијег, који је на тај начин, нови закон потврдио својим примером, и човечанству отворио двери вечног живота. Грубо речено,реч је о анулирању Адамовог пада.

Првобитни закон и новозаветни закон се (као универзални закони) међусобно прожимају и допуњују. Зато је управо хришћанство најбоље оваплоћење Примордијалне Традиције, то јест Баштине. Или како запажа Серафим Роуз: „У случају Православља није било само речи о преношењу учења из генерације у генерацију, као што је то код свих других традиција; већ је оно човеку било предато од Бога.“

Уз наведена два Богом дата универзална закона, поменусмо и старозаветни закон који (у највећем свом делу) није универзалан, већ је био намењен само Јеврејима, услед њихове изабраности да буду народ у којем ће се Христос родити у телу. С обзором да највећи део овог закона није универзалан (изузев онога што је потврђено у Новом Завету и Предању Цркве), нећемо се у овој анализи детаљније бавити његовим односом са Баштином.

Да ли је православном Србину потребно бављење Примордијалном Традицијом?

Најкраћи одоговор на поднасловно питање, које логично происходи из изнетих теза јесте следеће: на индивидуалном плану није нужно, али на колективном плану јесте корисно.

За спасење и задобијање благодати Духа Светога, на појединачном нивоу (али у заједници), довољни су: заједничарење у Цркви са Христом кроз Свету Литургију, Свето Причешће, добра дела Христа ради, делатна љубав према Богу и ближњем и чување чистоте вере. Али како би и заједница (нација), органски схваћена као колективитет, била на правом путу, та заједница мора имати правилно поимање свих животних категорија које представљају датост, попут: времена, простора, државе, права, културе, науке, мужевности, женствености… Укратко речено, заједница се мора наслањати на Баштину и из исте црпети снагу. Дакле, на нивоу заједнице, потребно је данас да унутар њене елите постоје и они који су поред посвећености вери и нацији, посвећени и истраживању Баштине. Рећи ће неко: „Па зар немамо у вери Православној све што нам је потребно?“ Имамо, наравно, али само ако је схватимо на прави начин, а не протестантски скучено и безживотно. Наиме, за разлику од ислама и јудаизма, Хришћанство није рушилачки настројено према Баштини, напротив. Оно из ње раздваја жито од кукоља и на њу се надовезује. Хришћанство не гази старог традицијског човека, оно га преображава. Хришћанство нема свој шеријат, оно упија постојеће одразе Баштине попут: Римског права, древних језика (старојелинског, латинског или старословенског) мноштва „северњачких“ и „соларних“ аријских обичаја, као и највиших достигнућа античке науке и стваралаштва, преображавајући притом све ове чиниоце, то јест саображавајући их Христу.

Ми данас, иако смо хришћани, најчешће не разумемо традицијске и хришћанске појмове попут „саборности“ иако се често позивамо на њих. Јер изгубио се у народу не само Новозаветни закон већ и онај првобитни о коме говоре Свети Апостол Павле и Свети владика Николај. Изгубљен је у великој мери органски осећај за заједницу. А без тог осећаја, ни светоотачки списи, не могу се правилно схватити и применити. Доста данашњих православних хришћана не разуме суштински битне одлике Православља, сводећи га често у „семитско-трговачке“ назоре, по принципу – „бићу добар, да бих заузврат био добро исплаћен“. Наиме, иако „плата на Небесима“ јесте блаженство које следује подвижницима Христовог пута, та „плата“ није сатисфакција за подвиг и чување и испуњавање закона Божијег, како то у духу трговачког менталитета криво схватају јудео-протестанти, слично јудаистима или муслиманима. Православни људи, када испуњавају закон Божији, то чине не ради било какве накнаде, већ ради љубави према правом путу и према Богу. Ради обожења и заједничарења са Христом, те задобијања благодати Духа Светога. Дакле, због жудње спрам Христове светлости, којој иду сви који су призвани да буду Свет(л)и, обасјани том светлошћу. Данашњи хришћани, са накалемљеном вером и без суштинског континуитета са православно-хришћанским и традицијским животним исповедништвом својих предака (који су били вернији оном првобитном закону, много више од својих данашњих потомака), често не постављају ствари правилно. Комуно-демократски инжењеринг нације и модерне технологије, креирали су и креирају нови менталитет, направивши велики бездан и пресек континуитета, те су живот и ритам новог доба и његове духовне каљуге („кали-југе“) отупели у модерном човеку осећај за традицијски поглед на свет (па чак и уколико је човек религиозан). Стога, потребно је и веома корисно истраживање Баштине, односно Примордијалне Традиције, упијајући из тог истраживање све оно што доприноси изградњи или учвршћивању православног погледа на свет. Јеромонах Серафим Роуз је истоврсан закључак изнео у свом „Писму читаоцу Ренеа Генона“ где пише следеће: „Захваљујући Генону научио сам да тражим и волим Истину, стављајући је изнад свега и да се не задовољавам ничим другим до саме Истине; управо ме je то на крају довело до Православне Цркве.“ С друге стране, древни поглед на појмове простора или времена, који су страни модерном човеку, могу се одлично разумети од стране онога ко познаје православну теологију и богослужбени поредак где се циклично изнова празнују свети људи и догађаји, при чему сама Литургија, која је укорењена у Царству Небеском, представља једно „непрекидно сада“ (Георгије Флоровски) и „понављање целокупног богочовечанског домостроја спасења“(Свети Теодор Студит). Дакле, савршен одраз Баштине јесте управо мистично богословље Православне Цркве, које сведочи кроз један „богочовечански реализам“ (Св. Јустин Ћелијски), да се на Служби - хлеб и вино, заиста претварају у тело и крв Христову, као што на свакој Служби - Христос на мистичан начин ваистину страда и васкрсава.

Врло је занимљиво и то да су недавна научна истраживања, то јест сателитска мерења активности сунца, потврдила да је календар православних празновања, усклађен са годишњим сунчевим електромагнетним циклусима који доводе до највећих метеоролошких промена у земљиној атмосфери. Па је тако на пример, наш народ од старине знао да се „на Преображење Христово, преображава и гора и вода“ (јер због наглог смањења тешких хемијских елемената тих дана, кише, од благо киселих постјау неутралне). Та хармонија Православља, Баштине и природе, супериорна је над сваком науком, чији су домети релативни и често варљиви. Управо је Генон писао и великом преимућству Баштине над науком, која није нити може бити примарни извор спознаје стварности, како нас то криво учи пропаганда (пост)модерног времена.

Смисао истраживања Баштине

Изучавање и извесно поштовање традицијских мислилаца, наравно не подразумева интегралано (целовито) усвајање њихових ставова и идеја. Напротив, корисније је најпре утемељити себе у Православљу, па тек онда са православног становишта созерцавати било која друга штива која могу бити корисна и комплементарна са духовним знањем које баштини православна Црква. А као што истиче Св. Јустин Философ (II век) „све што је племенито код других, својина је нас Хришћана“. Наиме, у списисма и истраживањима традицијских мислилаца, несумњиво има доста прелести (самообмане), јер они немају утемељење у православном богопознњу, те њихово понирање у Баштину није вршено путем духовног опита, подвига и обожења већ представља разумски осмишљење акте у духу философског рационализма. Тако да у извесном смислу ови критичари модерног света ипак баштине неке битне чиниоце истог тог модерног света. Међутим, има и доста тога племенитог корисног за савременог хришћанина и боготражитеља, који стремећи пре свега спасењу душе, тежи и формулисању светоназора који обухвата одговоре на многа питања, историјска и цивилизацијска (што је пак врло битно за трезвен и правилан ход по стази спасења). Узмимо у обзир већ поменути утицај Генона на боготражитељски пут Серафима Роуза, или на чињеницу да је један од највећих Генонових следбеника Жан Пол-Бес, постао православан.

У вези са наведеним, Срби који са православног становишта гледају на појмове политике и идеологије, односно који стреме ка светосавском изразу у савременој политици, неминовно ће такав израз пронаћи у оквирима идеје Трећег пута, као национал-револуцинарног одговора, како на комунистичко наслеђе, тако и на либералну-демократију. А за следбенике идеологије Трећег пута, упознатост са мишљу Јулијуса Еволе, практично је незаобилазна, услед немерљивог доприноса овог италијанског мислиоца разради битних ставки поменутог идолошког усмерења.

Дакле, истраживање Баштине на начин традицијских мислилаца, није конкуренција вери. Баштина и хришћанска вера су другачије равни које имају исто извориште и исходиште, с тим што за истраживање Баштине на начин традицијских мислилаца, кључно средство представља интелектуална интуиција, те таква истраживања сама по себи представљају наговештај Истине, пружајући чињенице о њеном одјеку кроз време и указујући на предназначење мноштва идеја и појмова. Али пуно и право спознање Истине није могуће кроз било какав неогностички разумско-сазнајни процес, већ искључиво кроз Православну Цркву. Наиме, Истина се спознје путем духовног опита, кроз Свето Причешће, Литургију, молитву, пост, созерцање и изнад свега – љубав.

Марко Б. Димитријевић