Антисрбско кукавичје јаје Вучићеве политике према Црној Гори

04. септембра 2021. / Коментар

Претходних недеља и дана, а нарочито пред устоличење новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, приметно је да и Александар Вучић и Мило Ђукановић стварају тензије у тачно одређеним правцима, са јасним циљевима који се узајамно подударају, а дијаметрално су супротни интересима србског народа. Тренутни србски политички интерес у Црној Гори може се установити само ако се претходно прецизно и реално сагледа стање ствари. А стање је такво да би пад актуелне антисрбске Кривокапићеве владе у овом тренутку, неминовно вратио на власт још антисрбскији ДПС. Дакле, актуелну власт и Црној Гори треба критиковати и нападати али не у мери која би довела до доласка ДПС-а уместо ње. Очигледно је да Вучић и Ђукановић, преко својих сатрапа, таблоида и медија, раде на стварању фронта: Срби против оних који се национално идентификују као Црногорци (што је наравно непостојећа нација, али то је сад друга тема). И то је фронт у коме Срби губе јер су ту мањина, нарочито што ће уз „Црногорце” бити и сви други несрби. Иако ће на будућем попису изјашњених Срба бити засугурно више него на претнодном, није нажалост реално да сада постану већина. Јасно је дакле зашто Ђукановић прижељкује такав фронт, али зашто га жели и Вучић? Па зато што никада није ни раскинуо своје савезништво и пријатељство са Милом Ђуканивићем, те жели повратак ДПС-а на власт. И зато што жели да се наметне као лидер Срба у Црној Гори, а то неће моћи ако Срби (макар и делимично) владају својом Црном Гором, већ само ако су скрајнута и угрожена мањина, где он (посредством својих марионета) може да глуми спасиоца Срба у Црној Гори, односно заштитника „србске мањине” у Црној Гори. Такву улогу Вучић жели, и зарад пропагандне сврхе у Србији (улагање у своју маску патриозизма којом покрива криминал, пљачку и издајничку политику своје клике). Такође, Вучићева жеља за контролом Срба у Црној Гори и Републици Србској, мотивисана је и жељом да по потреби тргује са интересом србског народа. Јер иза приче о „Србском свету” крију се шпекулацкја и калкулација, без икакве стварне намере и тежње да Срби заиста створе јединствену србску државу. Као што никада ништа није учинио против власти Ђукановића (напротив, здушно је подржавао исту) тако ништа неће учинити ни против званичног Сарајева, јер му то неће одобрити његове западне газде. Вучић је љут и нервозан и због чињенице да 60-70 одсто Срба у Црној Гори, нема лепо мишљење о њему и велику заслугу за то има Митрополија црногорско-приморска и посебно блаженопочивши митрополит Амфилохије који је Вучића означио као издајника Косова, због срамног потписивања тзв. Бриселског споразума. Не одричемо да Вучићева власт доноси и неке прописе и предузима неке акте који се могу позитивно оценити. Али наравно да не верујемо у искрене и добре намере некога ко је издајник Косова, покровитељ изопачености и најезде туђинаца и ко служећи странцима, омогућава разарање србске животне средине. И још, не верујемо у добре намере некога ко врши таблоидизацију и ријалитизацију Србије. Некога ко је окружен наказама, сатанистима или монструозним убицама. Некога ко се окружује Аном Брнабић, Шормазом, Вераном Матићем, Вуком Драшковићем, Вулином, Беливуком (донедавно) и разним другим. То није патриота, то је олош, преварант и издајник који подизањем споменика, вештачким увођењем патриотских празника или заштитом ћирилице (свакако недовољном и површном), настоји да маскира криминал, лоповлуке и издаје свог режима. Вучић је човек преваре и таблоидног света а не србског света. Он је смртни непријатељ србског уједињења, душман СвеСрбије (Велике Србије), човек издаје који ће уколико се не покаје и не преуми, стати у ред највећих изрода србске повести. Статус и углед који он има код мноштва србских архијереја, тужна је и срамотна чињеница, али блаженопочивши митрополит Амфилохије је био у том смислу, светао пример. Био је један од оних који су га разобличавали, али са националног и православног становишта, а не либерално-мондијалистичког (као неки).
Митрополија је и данас велика препрека Вучићу у његовом настојању да се из већ поменутих разлога, учврсти на простору бивше Југославије као председник свих Срба. А Срби у Црној Гори у том смислу, нису „покорени” и кваре мегаломанске амбиције овог лажног вожда и великог антисрбина.
Дакле, Вучића и Ђукановића спаја и жеља да се освете Митрополиији црногорско-приморској, јер Ђукановића пече пораз узрокован величанственим литијама у борби за светиње, док Вучић не може да се помири са чињеницом да му је у време литија ускраћена добродошлица Цркве, услед чега је морао да одустане од намере да дође у Црну Гору, нити може да се помири да се заслуге за прошлогодишњу победу тадашње опозиције приписују не њему, него управо Србској Цркви у Црној Гори. Наиме, иако је Вучићу тих дана било упадљиво нелагодно због уздрманости његовог саборца Мила Ђуканквића, по принципу „двостуке игре” хтео је у очима Срба да испадне покровитељ борбе за светиње, а заправо да Ђукановићу учини велику услугу и уклопи се у причу ДПС пропаганде како „Србија хоће да руши Црну Гору”. Та пропаганда у том тренутку била је снажна и имала је за циљ да учеснике борбе за светиње сведе само на језгро које чине побожнији и свесни Срби, као и они који нису баш привржени црквености, али имају јаку националну свест. Дакле циљ је био да литије спласну, и број учесника буде вишеструко мањи, са чим се није успело захваљујући мудром држању Митрополије.
Вучићев режим, који је тада схватио, да бављење Црном Гором може да буде одлично средство за преусмеравање интересовања јавности са шкакљивих тема, игра данас баш као и пре – двоструку игру. Његово „национално” крило удара жестоко по Здравку Кривокапићу, Бечићу и Абазовићу. Наводно због њихивог антисрбства, али тај разлог је лажан, јер је исти тај Вучићев режим до пре годину дана здушно подржавао власт ДПС-а, који је још антисрбскији. Вучићеви таблоиди нападају ову тројицу антисрба јер се они (из својих разлога) супротстављају Вучићевој намери да се наметне као вођа Србима у Црној Гори. Истовремено, Вучићево мондијалистичко крило, све време помаже Ђуканквићу (крило које заправо и води политику, док квазинационално крило служи за демагогију и халабуку). Видимо и да је окорели србомрзац и хохштаплер (који ових дана заједно са Вуком Драшковићем на Вучићевим таблоид-телевизијама распирује мржњу према Србској Цркви) фактички постао Вучићев емисар код Ђукановића, нека врста амбасадора. Шаље га Вучић на Косово и Метохију па га шаље у Црну Гору, јер Вучић и већина напредњачких главешина то сада не смеју отворено, јер глуматају да воде „национално одговорну политику”.
Дизање тензија са циљем стварања наведеног фронта (тотална конфротација између Срба и свих несрба, који су нажалост већина у Црној Гори) једино је што је преостало антисрбском двојцу Ђукановић – Вучић, што да би скренули пажњу са прича о њиховом криминалу, што из других наведених личних интереса, а нарочото ради стварања атмосфере тоталног сукоба, из којег Ђукановић враћа власт а Вучић постаје неприкосновени вођа „србске мањине” (као што је то путем поткупљивања, уцена, насиља и сарадње са Шиптарима, скоро у потпуности успео на Косову и Метохији).
Насупрот томе, србски интерес је у постојећој ситуацији следећи. Инсистирање на оном победничком фронту који су изнедриле литије у борби за светиње. То је фронт окупљања око Цркве, где уз свесне Србе (који су језгро) учествују и сви они „Црногорци” (заблудели у погледу националног изјашњавања) који су верни Србској Цркви. Ту је већина житеља Црне Горе, и то је у овом тренутку кључ победа. Плус фактор окупљања око Цркве сам по себи значи акумулирање духовне снаге, која надилази фактор броја и пребројавања, који је битан у наказном демократском систему. Наведене победе су наравно још предалеко од обнове било каквог србског поретка у Црној Гори, али су значајне за обезвлашћивање ДПС-а и учвршћивање позиције Србске Цркве. Паралелно са тим фронтом, а поводом предстојећег пописа становништва, а и иначе, Срби треба да шире србску свест, паметно и тактично, указивајући чињеницама, да је истинско црногорство – неодвојиви део србства.