Епилог пребијања Марка Ђурића: Ни „ЗСО“, нит излзак из Харадинајеве „владе"

08. маја 2018. / Коментар

Пре месец и по дана од стране шиптарских узурпатора на Косову, ухапшен је Марко Ђурић – познати потрчко Александра Вучића. Настала је тада паника и драма – тзв „србски“ (читај Вучићеви) министри из (анти)Србске листе, одлучили су „чврсто и неопозиво“ да изађу из тзв. Косовске владе. Та одлука потврђена је у Београду. Најављено је одмах и формирање тзв. Заједнице србских општина (ЗСО), и то једнострано. Упућивани су све гласнији захтеви за прекид преговора са Шиптарима. Рамуш Харадинај и остали, називани су најгорим могућим именима од стране Вучићевих поданика. Настало је стање шока и немира. Поменути СНС поданици позивају на јединство јер, јелте, није у питању страначки него народни интерес.

И све се убрзо стишало. Режим и режимски кловнови скрећу пажњу вештачким, недоследним и неискреним конфронтирањем са усташоидним режимом у Загребу, док истоврмено из тзв. Републике Хрватске увозе тзв. образовно штиво које промовише изопачењаштво. Народу се притом и даље константно „стеже каиш" разним видовима пљачки и режимског капиталистичког криминала.

А што се пак Марка Ђурића и Рамуша Харадинаја тиче, ево месец и по дана касније, то јест данас, збива се управо оно шта смо и наговештавали. Сведоци смо да (анти)Србска листа нити је напустила тзв. Косовску владу, нити уосталом више и најављује да ће то учинити. Преговори у Бриселу нису прекинути нити ће бити. Тзв. „ЗСО“ није формирана, а Рамуш Харадинај поново за Вучића и његове поданике није монструм, већ легитимни политички партнер - а на годишњици оснивања његове партије, гости су му уз осмех и честитке били исти они „напаћени" „србски“ тзв. министри у тзв. влади злочинца Харадинаја. Ништа се дакле није променило, а Вучић и његови пиони показују да им је „сломљена кичма" до те мере да им се не дозвољава чак ни повлачење неких потеза којима би они одглумили да имају бар мрвицу достојанства и створили тако привид постојања некакве државничке самосталности, макар у траговима. Али нема ништа, чак ни од таквих „мрвица", чак ни у траговима.

У чему је заправо ствар? Следећи пут кад се нешто слично деси неком режимском службенику на Косову и Метохији, нико више нема право на грешку да се самозаварава и да тражи да „људскост" победи у људима, те да призна себи како ипак „треба да му буде жао“ јер је „наша држава нападнута“. Јесте, нападнута је, али од стране „владе“ коју подржава изрод Вучић преко својих „министара“ и то путем овлашћења које шиптарски зликовци црпе из тзв. Бриселског споразума који је опет тековина Вучићчеве издаје. Дакле, то што је Вучићева „напредна“ издајничка банда толико заглибила у издају да и сама периодично постаје жртва и предмет понижавања од стране својих шиптарских и НАТО партнера, то не треба да нас чуди. Нити да код нас изазове било какво сажаљење због таквог следа догађаја. Све Вучићеве квазипатриотске ботове и поданике који у таквим приликама „позивају на јединство“, треба увек разобличити и разголитити њихову издају и моралну беду. Уколико пак они тим поводом као аргумент крену да износе тезу да су добри односи званичног Београда са Руском федерацијом гаранција да Вучић није издајник, само их подсетите (или обавстите) да је годинама и Мило Ђукновић одржавао изванредне односе са Руском федерацијом и уживао њену подршку. Али ипак, сво то време, водио је антисрбску политику, ништа мање него данас. Дакле, то што је неки властодржац у добрим односима са Руском федерацијом, није апсолутно никакав показатељ тога да ли је он антисрбин или не, нити је гарант да се тај добар однос са РФ неће временом дијаментрално изменити