Идеолошки осврт на доделу ордена Светог Саве - Виктору Орбану

08. септембра 2022. / Коментар

Патријарх србски г. Порфирије уручио је у Будимпешти највише одликовање Србске Православне Цркве (СПЦ) - орден Светог Саве првог степена, председнику Владе Мађарске - Виктору Орбану.
Како је наведено у одлуци Светог Архијерејског Синода, највише црквено одликовање је додељено Орбану у знак захвалности за промовисање традиционалних хришћанских вредности, за несебичну подршку Епархији будимској СПЦ, као и за изузетан лични допринос јачању пријатељства између два суседна народа.
Иначе, ордени СПЦ и њихова додела, сами по себи, постали су безначајни а ордени обезвређени због накарадне политике дељења ордења. Али то је већ нека друга тема. Овде су од значаја посвећивање пажње Виктору Орбану од стране СПЦ, његов одговор и узвраћање пажње, као и снажан идеолошки контекст самог догађаја.
Наиме, Патријарх је приликом уручења ордена рекао Орбану: „Суочени смо са намером да се поруше идентитетски темељи и стубови појединаца и заједница, да све постане релативно, крхко и флуидно. Ви се, пак, залажете за хришћански систем вредности који извире из Јеванђеља, који је Бог установио. То су вредности које су саздале како мађарски, тако и србски народ, вредности које су саздале Европу какву смо до јуче познавали, у каквој смо до јуче живели... реч „душа“, иначе потпуно заборављена у савременом дискурсу, а у Вашем наступу и залагању још одређенија кроз синтагму „борба за душу Европе", управо потврђује чињеницу ваше јединствености. Ове речи, када их ви изговорите, нису политичке флоскуле, демагошке фразе ради задобијања гласова. Не. Ви, господине Орбан, како говорите – тако и живите. Зато сте државник који, пре свега, заслужује поверење свог народа. Зато су у вас, ваша екселенцијо, често окренути погледи и многих других Европљана. И мој, православни србски народ, пажљиво ослушкује какав ћете став имати о неком проблему, поготово оним најтежим, друштвеним, економским па и политичким, који су актуелни и који потресају Европу и савремени свет."
Са ништа мање снажним идеолошким импулсом, и уз изразе великог поштовања спрам Православља и србског народа, Орбан је одговорио: „Ми смо људи мира, желимо мир, али се нажалост налазимо усред једног рата, а то је, као што сте и сами рекли, битка за душу Европе. Ми немамо избора у нашим животима, у животима наше деце и наших унука и треба да прихватимо оно што нам је Бог одредио. Када наилази велика вода, тада треба да се граде и велике бране. Ја сам лично убеђен да ту битку не можемо да добијемо без јединства хришћана. Штавише, ту битку не можемо да добијемо без наше православне браће. Бићете нам преко потребни и рачунамо на Вашу духовну подршку. Молимо Вас и Ваше сараднике да нам пружите сву подршку како бисмо могли да стекнемо довољно снаге да се изборимо са искушењима."

За разлику од изјава Патријарха и Орбана у којима се практично истиче живи и актуелни фронт између на једној страни глобалне богоборне агенде и на другој страни - духа традиционализма и хришћанске Европе, у изјавама представника државе Србије, нема ни трага томе, што је и очекивано узимајући у обзир накарадну идеологију власти у Србији и њену подређеност иностраним центрима моћи.
Морамо да истакнемо да Виктор Орбан није за нас никакав идеал политике и државништва, из пуно разлога. Али ипак, он је са својим покретом Фидес, показао да за разлику од Александра Вучића и његовог режима, заиста делује као суверени политички чинилац који се налази у озбиљном раскораку са Бриселом и Вашингтоном, како идеолошки тако и политички. О томе сведочи и однос Виктора Орбана према Русији у јеку актуелног рата.
Оно што је такође за нас посебно битно, јесте његово све чешће изражавање наклоности према србском народу, према Србији и Републици Србској, због чега је дошао у сукоб са србомрзачким режимом у Сарајеву. Мађарско признавање лажне НАТО-шиптарске државе на тлу Косова и Метохије, јесте нешто што је Орбан затекао, али док год његова власт остаје при том признавању, ми не можемо рећи да је он просрбски политичар, већ само потенцијално просрбски, с обзиром на све горе речено.

Ипак, Виктор Орбан као да се нуди за неки вид савеза. Савеза његове Мађарске са Србијом. Заиста, идеална је прилика за чврст савез Србије са Мађарском уз ослонац на Русију. Али Александар Вучић то не сме, јер за разлику од Орбана он је опасан чврстим уздама својих ционистичких газда. Уосталом, када би он увео Србију у такав савез, онда више не би могао да прича како Србији прети изолација уколико Србија пркоси Бриселу и Вашингтону.
Уз то, тај савез био би оријентисан на заједничку одбрану Србије и Мађарске од најезде миграната и педеризације, што се коси са идеологијом Александра Вучића и његовим ЕУ-фанатизмом.
Али видећемо шта носи сутрашњица.

Но, пре било каквог савеза, морало би се решити поменуто питање мађарског (не)признавања „Косова". Мишљења смо да би Орбанов режим без много околишања повукао признање лажне шиптарске државе, зарад неког малог уступка војвођанским Мађарима који ни у ком смислу не задире у питање статуса северне србске покрајине и не доводи и питање њен србски карактер.

Доказ да је зближавање Србије и Србске Православне Цркве са Орбановом Мађарском позитивна ствар, јесу негодовање и бес овдашњих србомрзаца попут Ненада Чанка, којем наводно одједном „смета" Орбанов ревизионизам и статуа Миклоша Хортија у мађарској скупштини, а не сметају му Секула Дрљевић или пук „Азов", на пример.

Наравно, и у случају стварања србско-мађарског савеза, остаће бројна спорна питања и различите интерпретације многих историјских догађаја између Срба и Мађара, али то је данас секундарно у односу на актуелности и важност заједничког фронта који изискују суштински национални интереси оба народа.