Сећање на Тицанову буну

29. априла 2019. / Коментар

Ових априлских дана сећамо се србских јунака који су се у равноме Срему 1807. осмелили да пруже отпор  својим тлачитељима, оличеним у спахијама Аустријског царства. Онима који су се према србском сељаштву односили као према робљу, а све то верујући да ће сремски сељак моћи у недоглед да трпи њихову неправду. Сремски Срби ипак нису заборавили ону узвишену идеју о србском уједињењу и онај вековни завет који су им оставили преци, још од времена када је Краљ Драгутин матици припојио ову Србску земљу, а затим и за време војводе Рајка, који је предводио последњи покрет отпора Турцима.

Вековима су опет чекали сремски Срби и гледали, како се смењују окупатори њихове земље, од Бога добијене и благословене, а онда дочекаше буну Црног Ђорђа у Србији са одушевљењем и букну пламен у њиховим срцима. Иако је спорно да ли је тренутак за побуну био прави, јер се устаничка Србија није налазила у завидном положају, буна коју је подигао Теодор Аврамовић Тицан је за поштовање и за понос. Он се са својим устаницима определио за Царство небеско, не жалећи беднога живота под „аустријским“ спахијама. У његовом срцу, као и у срцу сваког од устаника налазила се чежња за уједињењем свег Србства, као и вера у јединога Бога истинога, што нам говоре и речи заклетве сремских устаника: Заклињем се живим Богом и светом Тројицом да ћемо под овим крсташем барјаком гинути и мрети и да га нећемо оставити све дотле док не оборимо спахијску силу и док јадни народ не избавимо од спахијске напасти. Амин.

Поред тога, ова устаничка епизода подсећа и нас да не заборавимо завет наших предака, да не заборавимо ниједну србску земљу. Као што се 1807. дигао србски народ Срема, међу којима су били и сељаци из илочког и вуковарског среза, свесни да своју србску земљу морају чувати по цену живота, тако и ми данас не треба да заборавима окупирани србски западни Срем, као ни све оне Србске земље које вапе за ослобођењем.

Догодине у Вуковару!

Живео Србски Срем!